Овај професионално урађени профил сваки Србин би требало да прочита, да буде згрожен и шокиран, и да из тога извуче разборите закључке о смртоносној опасности која се надвија над њиме, његовом породицом и државом.

До сада смо били под утиском да Србијом управља неко ко је само криминалац и издајник. Сада, захваљујући изузетном труду др. Алечковић, имамо необориве, стручне доказе да је поред тога и лудак.

Психолошки профил тиранина из пера др. Алечковић представља не само професионални тријумф, tour de force на језику њене друге домовине, него и чин грађанске храбрости првога реда. Као што ауторка правилно примећује, пре ње нико се од српских психијатара и  психолога није усудио да се лати оваквог посла иако су им чињенице на које се она позива врло добро познате, а професионално умеће да те чињенице подвргну стручној обради уопште им не недостаје. Једино што им на њихову срамоту недостаје је – храброст, courage civique.

Тешко је преценити значај овог огледа др. Алечковић. Лако можемо  претпоставити да ће се у приватном окружењу, далеко од ушију Удбе, већина њених плашљивих  српских колега безусловно солидарисати са њеним основним закључцима. Али поред изузетне вредности овога дела, понуђени профил несрећника који је унесрећио Србију ипак је не више од делимично обављеног професионалног посла. Психолошки портрет који је објавила др. Алечковић јесте драгоцен; међутим он води и једном другом повезаном и још крупнијем задатку који   сада, у светлу ових увида, чека да такође буде темељно одрађен. Појединачна слика психолошке поремећености која се овде пред нама пружа нужно намеће потребу за израдом профила народа који зулум те поремећене личности већ преко деценију готово без ропота трпи. То питање је из домена социјалне психологије и без одлагања оно мора бити стављено на дневни ред.

Колико је поремећена појединачна личност на коју се односе разматрања др. Алечковић, могло би се претпоставити да би у бар једнакој мери морао бити поремећен и народ који пасивно посматра док му он руши државу и методички разара све моралне и материјалне основе националне заједнице. А један део тог народа му се још и диви и подржава га. Зато ова појединачна студија својом унутрашњом логиком  намеће потребу за једном комплементарном стручном дијагнозом, за колективним психолошким профилом, али не српског народа као историјске појаве, него, да будемо недвосмислено прецизни, наших заблуделих савременика који по својим психолошким својствима и моралним карактеристикама великим делом више нису достојни да српско име носе.

Приступите тексту студије овде:

Мила Алечковић – Дијагноза пацијента Вучића