И у петак 9. јуна политички инфантилизам широких маса српског народа и манипулативни професионализам његових непријатеља дошли су опет до изражаја.

Масовни протести „против насиља“ наставили су се без посустајања, али као што смо упозорили у осврту на манифестацију одржану претходне недеље, сада са прелазом у фазу повишене напетости и  проширења захтева испостављених већ уздрманој власти. То значи да са тренинга невидљиви режисери протеста постепено прелазе на главни и одлучујући део  представе –  изазивање кризне ситуације. Зависно од тога како та кризна ситуација буде одрађена настаће пројектована кадровска промена у колонијалној управи Србије. Сувишно је напомињати да осим на горе стварне промене у вектору политике коју инсталирани режим у новом саставу буде водио не може бити. За политички инертни српски народ не пројектује се бољитак било какве врсте.

Ако се, после вишенедељног посматрања, неко још увек двоуми да ли су протести спонтани или су заиста под контролом, ево три од многих доказа да јесу усмеравани:

  1. Непомињање прогона Срба на Косову, мада је насиље које Шиптари и НАТО окупационе војска врше над њима еклатантан пример и упечатљива илустрација моралног питања на које се протести наводно односе. Не помиње се ни предаја Косова од стране садашње, претходне и долазеће власти, које су све биле, јесу и биће у служби геополитичких интереса режисера „протеста.“ Очигледно, онај ко плаћа наручује музику а такође одређује и каква музика не сме да се свира. На протесту „против насиља“ заобилазе се специфичан пример насиља над сународницима на Косову и издаја суверене српске територије и из недеље у недељу то непрекидно траје а да нико не примећује ништа чудно у томе. Док у престоници зомбиране масе неуморно шетају против апстрактног насиља а стварно игноришу, све мање дискретни луткари без ичије замерке одређују теме њиховог окупљања, пружајући јасан одговор на питање којим политичким интересима такве поворке служе. Небитно је што већина учесника не схвата у чија су кола упрегнути. За разлику од примитивних провинцијских јадника које је режим за ситан бакшиш довезао на свој митинг,  престоничка грађанска елита има све потребне алатке да се правилно информише. Зато, ignorantia invincibilis није одбрана која њима стоји на располагању.
  2. Незахтевање да се расветли позадина масовних убистава која су наводно била повод за окупљања „против насиља“ и нетражење од власти да се у складу са законом против убица и њихових инспиратора покрене кривични поступак такође непогрешиво одаје праву природу предметних збивања. Масе које као у трансу сваке недеље марширају улицама не помињу  оно што је најочигледније, нити траже да се то постави у центар јавне пажње. Из разлога на које је клинички психолог др. Мила Алечковић вероватно правилно указала, и потпуно у складу са очекивањем које је благовремено и јавно изнела (да ће „истрага“ забашурити праве околности и узроке два масовна убиства након што су послужила својој сврси да трауматизују друштво) убиства су практично гурнута у позадину. Њима се сада мало ко озбиљно аналитички бави. Психолошки учинак је постигнут и сада се из њега црпи обилна политичка корист. Просветљена престоничка грађанска класа снобовски сигнализира своју врлину и маршира „против насиља,“ строго поштујући прописану кореографију представе у којој статира. Они немају појма ко је ту представу наручио и зарад чијих политичких интереса се игра. Они не траже форензичко расветљавање злочина који су их, наводно, подстакли на тако величанствену акцију посвећености вредностима грађанског друштва, нити дају до знања да их занима природа кривичног или другог поступка који би према виновницима требало да буде вођен.
  3. Игнорисање политичког насиља режима над новинарем Милованом Бркићем и незахтевање његовог неодложног пуштања на слободу, уз кажњавање лица одговорних за његов прогон, лапсус је који такође разоткрива позадину текућих збивања. Небитно је шта ко мисли о Бркићу или о новинској крпи коју он уређује. Милован Бркић сигурно није српски Сејмур Херш. Али он јесте грађанин (под претпоставком да у балканској тиранији такав статус може да постоји). Његово право на јавно изражавање заштићено је чак и нормама лажног и непостојећег „уставног поретка,“ за чије угрожавање га инсценирана оптужница терети. Заштићено је несумњиво и одредбама међународних конвенција о људским правима којима се Србија придружила, уз обавезу да ће их поштовати.

Међутим, у Београду за који сви знамо да је „свет“ (али не у смислу како су то свети Никола или Јустин Ћелијски, него у оном другом смислу, омиљеном код фрустрираних малограђана „Европејаца“) десетине хиљада наводно критички настројених људи из недеље у недељу шета улицама и носи разне транспаренте, а да се нико од њих не одважава да проблематизује случај недужног политичког затвореника који чами у режимској апсани, на свега неколико корака од путање поворке у чијем саставу корача. Ниједан од тих врлинских грађана није понео транспарент са захтевом да прогоњени политички сужањ Милован Бркић моментално буде ослобођен. Кореографија перформанса (нико из масе се не усуђује да је ремети) не предвиђа и не допушта „шетњу“ до казамата где се утамничен под лажном оптужбом налази Бркић. Нити би се толерисао захтев, којим би се нарушила правила система, да се та режимска жртва моментално ослободи, а најмање да се против његових прогонитеља у полицији и „правосуђу“ покрене кривични поступак за кршење Бркићевих грађанских и људских права.

Насиље над Србима на Космету, расветљавање све сумњивијих околности за Србију потпуно неуобичајених масовних убистава, и прозивање режима за системске облике тиранског понашања не спада у контролисани протестни репертоар. Свака од тих тема, а поготово уколико би се проблематизовале заједно, и још са додатком многих других тема подједнако експлозивне природе, прети опасношћу да постане окидач за буђење наркотизоване масе и претварање режираног протеста ограниченог домета у прави бунт.

То је недопустиво.

И тако, незаустављиво, представа се креће, да се изразимо  позоришним језиком, ка свом крешенду. Издајничка екипа предодређена за смену беспомоћно се копрца, тумара тражећи маневарски простор и покушајима нових сервилних додворавања очајничким потезима настоји да умилостиви све равнодушније газде. За то време, издајничка екипа предодређена да је замени газдама тријумфално иде на подворење, сигнализирајући још увек неопредељенима статус који јој је намењен:

Небојша Зеленовић, Павле Грбовић и недовољно премлаћени Борко Стефановић на састанку са америчким амбасадором Кристофером Хилом (десно) (Фото: Сајт Странке слободе и правде/ssp.rs)

Припреме се врше на три колосека упоредо. Пре свега, у току су  психолошке припреме. Посматрајући задњи скуп, оку искусног посматрача све је било јасно. Реторика пажљиво одабраних говорника подиже демагошки праг на нови ниво, а за следећи скуп најављује се додатно заоштравање. Утисак незадрживог моментума производе прогласи са именима хиљада потписника, док звучно напуштање формално још увек владајућих структура од стране донедавних режимских перјаница неумитно производи утисак брода који тоне (и овде).

Не заостају ни политичке припреме. Као да је „јавно мњење“ икада могло да утиче на исход намештених избора, фирме под контролом странаца које се баве испитивањем мишљења грађана, и које су донедавно резултате својих анкета лојално лажирале у корист режима, сада волшебно објављују супротне статистике и драстичан пад његове популарности.

Ушепртљали узурпатор немоћно размахује рукама, бенави се пред камерама и тражи спасоносну формулу. Лишен креативног дара и потпуно у духу своје приземне природе, измозгао је расподелу осиромашеним масама новца који је претходно од њих конфисковао. Најцелисходнији савет који би му се у вези са том формулом могао дати је да у свом приватном биоскопу одгледа последњи говор Николае Чаушескуа, од 00 до 1:14 минута, и да види корист од тог трика којом је румунски колега ускоро затим могао да се похвали.

Најзад, захуктавају се и оперативне припреме од којих се једна, најзлослутнија, мора посебно истаћи. То је знаковито активирање професионалних превратника из екипе Отпор/Канвас, чији је педигре узурпатору несумњиво добро познат. Пре неки дан, на српску сцену поново је ступио видно оматорели Иван Маровић, блиски сарадник Срђе Поповића у организовању петооктобарског пуча 2000. године. Тренутно, Поповић се држи по страни и јавно се не укључује у политичка замешатељства у Србији. Поповићево отворено ангажовање било би, за сада, непотребно грубо саопштавање исте поруке коју је Маровић у мање агресивној, али подједнако разумљивој, форми савршено способан да пренесе.

Маршал Маклуан је добро рекао да је у појединим ситуацијама средство које се користи за саопштавање поруке истоветно самој  поруци (the medium is the message).

 

Share.

Leave A Reply