Општи мук поводом срамног догађаја у лажној „скупштини“ Србије, одбацивање резолуције да се осуде хрватски злочини над српским народом у НДХ, у српским медијима и српском јавном животу и даље траје. Прошло је више од десет дана од како су 22. децембра 2021. „посланици“ одбили да одају почаст српским жртвама. У тој неморалној завери ћутања, по команди режима учествују сви. Нико се не усуђује ни да неутрално саопшти вест о томе шта је тачно „скупштина“ одбила да изгласа. Од зреле политичке анализе и критике тог срамног чина нигде нема ни трага. У растројеној и окупираној Србији, нико нема храбрости да осуди неосуђивање злочина над сопственим народом.[1]
Основни разлог за овај информациони ембарго без преседана је чињеница да је из више разлога осуда хрватских злочина од стране било које установе званичне Србије за режим крајње осетљиво питање. Дисциплиновано опште ћутање је јасан доказ да је то црвена линија која не сме да се пређе. На непрелажењу те црвене линије разоткривени су апсолутно сви који су до пре неки дан глумили дисиденте и критичаре. На овом лакмус тесту се непогрешиво види да су они сви саставни део режимске дезинформаторске машинерије, а већина чак не ни корисне будале него свесна оруђа за слуђивање и замајавање политички неписмених маса.
Неколико разлога за ембарго навели смо у предходним освртима на моралну катастрофу која се догодила у Скупштини. Између српског режима и Хрватске постоји пакт о ненападању: по том договору, за непомињање Јасеновца, Хрватска ће се уздржавати од потенцирања Сребренице, као да се ове две ствари могу поредити. Прави значај недавне изјаве хрватског председника Пленковића, 6. децембра 2021, да се Сребреница не може сматрати геноцидом, што је на српској страни површно примљено као добра вест и пријатељски гест, постаје разумљив тек недељу дана касније, 14. децембра, 2021. Тада је српска скупштина, заузврат за Пленковићеву „љубазност,“ по наређењу политичког врха српског режима, Хрватској учинила непроцењиву услугу одбацивши предлог да се жигоше и осуди прави, хрватски геноцид над српским народом у НДХ.
Други крупан разлог који смо навели је претња Хрватске да ће блокирати улазак Србије у ЕУ уколико би Србија геноцид у НДХ проблематизовала на званичном нивоу. На страну бесмисао стратешког циља уласка у распадајућу Европску унију, али за српски режим то јесте један од темељних вектора спољне политике. То је додатни разлог зашто је режим својој једнопартијској „скупштини“ наредио да предложене мере, којима би се исказало поштовање према српским жртвама и осудили њихови хрватски џелати, одбаци.
Поред ових конкретних мотива, несумњиво постоји још један, а то је директива западних спонзора српском режиму да „не таласа“ по националном питању. Режим је добио наређење да води политику „регионалне стабилизације,“ и то се види по његовом пројекту „отвореног Балкана,“ у чијем средишту се налази консолидација албанских аспирација. То је припрема позадинског, балканског терена за планирани поход НАТО пакта на Исток. У склопу тих припрема, српски фактор мора бити стешњен и стављен под максималну контролу.
Међутим, поред наведених, постоји још један крупан политички разлог за маргинализацију и предавање забораву геноцидног покоља српског народа у усташкој НДХ, која је била не само главни Осовински ослонац на Балкану, већ истовремено и клерикална творевина под јаким утицајем Римокатоличке цркве и Ватикана. Тај разлог су планови да се ускоро оствари дуго припремана посета Римског папе Србији. Усвајање у Скупштини Србије мера којима би се комеморисало страдање српског народа у држави Анте Павелића и Алојзија Степинца створило би немогућу моралну и психолошку атмосферу за папину посету, која се најављује са све мање условљавања и неизвесности, уз складну „симфонијску“ сарадњу врхова српске државе и Православне цркве на том нечасном задатку.
Наведена разматрања потврђује повезивање недавних, знаковитих догађаја.
У новембру и децембру 2021. године, уочи скупштинског гласања, Србију и СПЦ заредом су посетила два висока званичника Ватикана, надбискуп Пол Галагер, секретар Свете Столице за односе са државама, и канцелар папског Теолошког института („утицајни прелат,“ како га је назвао бивши амбасадор Србије при Ватикану, проф. Дарко Танасковић, у тексту где заговара папску посету), монсињор Вићенцо Паља. Ова два висока ватиканска функционера у Србији су се састала са свим битним личностима: председником, министром иностраних послова, премијерком и поглаварем Српске православне цркве. Тачан повод тих ватиканских посета високог ранга Србији и сусрета са српским државним и црквеним званичницима није био откривен јавности, али у светлу упорне кампање да се уприличи папина посета није га тешко погодити.
У контексту заједничких планова државног и црквеног врха да у Србији угосте Римског папу, а ти планови се већ дуже времена кроје иза леђа и упркос расположењу српског народа, било је неопходно да се у Скупштини онемогући усвајање службеног акта којим би папа био стављен у изузетно нелагодан положај. Без обзира на то да све што је Скупштина у децембру требала да изгласа у потпуности одговара историјској истини, подједнако је неприхватљиво и за режим и за Патријаршију, који би папи били домаћини, да уочи ове конспиративно уговаране посете истина буде јавно речена. Зато је Скупштини било наређено да разумне и морално оправдане предлоге Смиље Тишме одбаци, а свим медијима и „опозицији“ да о томе ћуте. И зато патријарх ни једном речју није осудио нити споменуо скупштински скандал у вези са комеморацијом покоља својих верника у НДХ. Ово бешчашће је посредни доказ да, подједнако отуђени и од државног интереса и од учења Цркве, секуларне и верске вође солидарно српском народу припремају још један тежак морални ударац.
Инцидент у Скупштини је, према томе, конвергентна тачка доследне антисрпске политике коју на свим пољима води режим и екуменистичке политике коју води Српска патријаршија. Режим и врх Српске православне цркве су политички близанци чија изопачена „синфонија“ подрива темеље и државе и Цркве.
___________
[1] За сада једини „изузетак“ који потврђује правило је смушени текст Цвијетина Миливојевића, објављен 1. јануара 2022. Главна тема текста уопште и није непоштовање према српским жртвама геноцида, него јалова нагађања аутора о политичким плановима српског узурпатора. Тема која је битна, али је под ембаргом, обазриво и некритички у алузијама се помиње, у последњем пасусу.