Радо објављујемо лична разматрања проф. Живковића, Србина који живи у Аустралији, у вези са позадином отимања Косова и Метохије и српских светиња које се тамо налазе. Сумњамо у могућност да би купљена клика која влада Србијом могла сада, у последњем тренутку, да промени политички курс и одустане од издаје Космета. Тај процес је већ ушао у завршну фазу. Без обзира на то, лични доживљаји аутора на пластичан начин додају низ коцкица мозаику који тај процес и његову генезу верно одражава.
Моја једина жеља у виду овог коментара је да подсетим наш народ да су на Косову и Метохији живели Шиптари (неки научници тврде да су то били насељени дошљаци једног племена са Кавказа у крајевима око Азербејџана и Дагестана, који су се због Хазара иселили најпре у Арабију око Црвеног мора, а током Х века населили се на Сицилији. Име су наводно узели по месту из својих старих крајева Албани, а у ствари су називани Арбанасима. Са Сицилије су касније дошли до крајева у данашњој Албанији. Нови насељеници на КиМ-у су постали и илегално насељени Албанци из Албаније (њих преко 500.000), који су се склањали од диктатуре Енвера Хоџе или су се по задатку илегално населили у СФРЈ после Другог светског рата, а у време владавине Председника Тита, када је и један од њих Фадиљ Хоџа био не само члан Председништва СФРЈ, већ и Председавајући Председништва једне године. Они су буквално асимилирали наше Шиптаре и претворили их у новопечене Албанце, па они зато и „природно“ желе да се придруже и сједине са својом домовином порекла Албанијом, из које су се својевремено углавном илегално уселили на КиМ, то јест бившу Југославију…
Назив Шиптари није погрдан за ове становнике Косова и Метохије, јер потиче од речи Шћиприја, колико ја знам то је назив државе Албаније на албанском језику, а како су их најпре звали у земљама Запада. То је као када наше Црногорце на Западу зову Монтенегринима од назива Црне Горе у преводу на Монтeнегро.
Био сам на КиМ-у 1967.године на Светском конгресу фолклориста одржаном у Призрену и тада сам сазнао како се вршио притисак и на Турке на КиМ-у да се изјасне као Албанци на долазећем попису и да ће имати привилегије, али су они то са гнушањем одбијали. Нама учесницима конгреса су се на свечаној вечери одржаној на врху хотела „Теранда“ два члана турског ансамбла народних игара „Тан“ са КиМ, Фатма Веснић и Укало Резак обратили са молбом да у Београду известимо чланове Савезне владе о том притиску, јер да они нису могли да се лично обрате за помоћ по том питању због блокаде медија и шиптарских политичких кадрова у власти на КиМ-у.
Следеће искуство са Шиптарима доживео сам на Охриду августа 1972.године после мог повратка са специјализације клавира у Москви на Московском музичком конзерваторијуму „Чајковски“. На Охриду сам био због одржавања међународног курса за пијанисте који је држао чувени пијаниста из Париза Алдо Чиколини. Са мном су били и мој брат Зоран и наши родитељи Радојка и Тине Живковић, уметници на хармоници, које су и Македонци много ценили и волели као музичаре, јер су они и македонску музику свирали савршено осећајно. Док су они седели на тераси хотела поред језера, били су почашћени дивним ручком, између осталог, и чувеном охридском пастрмком пуњеном поврћем и на жару. Пошто је била велика врућина запливао сам да се мало освежим. За мном је запливао и један господин, очигледно високо образовани професор Универзитета у Приштини и из чиста мира ме упитао: „Да ли сте ви син Радојке и Тинета Живковића?“ Одговорио сам му да јесам, на шта ми је он рекао: „Они не само да су велики уметници, већ су и дивни људи.“ Рекао сам му да ми је драго што о њима тако мисли, а он ме је као из ведра неба упитао: „Да ли ви мислите да ће Председник Тито дозволити да Косово и Метохија постану Република?“ Ја сам му одговорио да Тито жели да учини све како би сви у Југославији имали иста права, што је и чинио, али да му не пада на памет да КиМ постане Република. Он ме је само бесно погледао и без поздрава изашао из воде… Било ми је јасно да су шиптарски интелектуалци желели да сазнају управо из незваничних извора шта Председник Тито смера. Мој одговор је био у моје име и ничије више.
Херој са Кошара Звездан Ристић је пред режимским главешинама развио транспарент који сажима истину у неколико речи. Његов одважни гест је упоредив са пркосним писмом Светолика Драгачевца Адолфу Хитлеру уочи напада Трећег рајха на Југославију
Најтеже искуство сам доживео 1975.године када сам са супругом и двоје наше мале деце и мојим братом од ујака из Крушевца, његовом супругом и малим сином, њиховим колима марке „Лада“ путовао преко Приштине у Грчку на летовање. Све је било у реду до нашег повратка у Крушевац. Пошто смо каснили неколико сати у повратку због задржавања на граници са Грчком, а било је већ око 9 сати увече, моја супруга је хтела да обавестимо њене родитеље у Крушевцу да не брину због тога. Пошто је пошта била затворена у то време отишли смо до хотела „Гранд“ и ја сам за деском затекао 3 Шиптара који су ме љубазно питали како могу да ми помогну. Када сам им рекао да ми треба телефонска веза са Крушевцом, они су се само погледали и нешто међу собом коментарисали, што нисам разумео и онда су ми рекли да уђем у телефонску кабину, а они ће ме повезати. Платио сам за услугу и изашао из хотела. Мој брат од ујака је возио невеликом брзином и у ноћи смо пролазили поред њива, мало шума и ливада. Кућа нигде није било, а онда смо прошли поред једне са супротне стране пута, која је била изразито бела са ћерамидом на крову и високом белом зиданом оградом такође са црвеном ћерамидом, поред које су била паркирана кола без упаљених светала, што је значило да у њима није било никога. Прошли смо непуних 400 метара када смо ударили свом силином у нешто, што је било бачено из жбуња са наше десне стране. Срећа је била што је брат возио споро и што је скоро у тренутку укочио. Био је и он шокиран, као и ја и наше супруге. Деца су се из сна пробудила и на срећу нису ништа разумели. Ауто „Лада“ имају врло чврсту конструкцију и без обзира што се чуо звук као кад метал зацвили од таквог удара и притиска кола нису била у квару.
Изашао сам да видим са братом каква је то препрека била и запањила нас је величина дебла од дрвета бачена испред нас у тренутку нашег приближавања том месту. Требало је бар четворо људи да баци на пут тако велико и тешко дебло. Брат није могао кола да покрене, јер се дебло подвукло под браник са регистарском таблицом, па сам ја морао рукама и ногама да дебло држим и на крају возећи у рикверц некако су се кола од њега ослободила. Врхунац је био у томе, када смо погледали према кући коју смо управо прошли како паркирани ауто аблендује позиционим светлима да би убицама у покушају било показано да је „атентат“ успео. Брат је хтео да се врати и потуче са невидљивим непријатељем и ја сам га једва одвратио, рекавши му да ми не смемо да ризикујемо да наше породице без икакве одбране настрадају.
То се значи десило после донетих Уставних промена из 1974.године, по којима је КиМ постао федерална јединица.
Шта сам закључио из свега овога? Циљ овог напада је био да се људи – Срби из других крајева Србије не усуђују да пролазе Косовом и Метохијом, да се што више смањује повезаност нас Срба из других крајева са КиМ-ом, да се створи страх и код нас и код Срба са КиМ-а, што се и десило са догађајима из 1999.године са НАТО нападима и насилним исељавањем нашег становништва са те наше историјске територије, што се и даље дешава, а Албанци из Албаније који су се илегално ту населили и Шиптари чине све да спрече да се изгнани и расељени Срби врате у своје куће и на своја отета имања.
Могу да замислим шта би Срби на КиМ-у доживели када би Косово ми признали као независну државу. Oно што се поклања не може се вратити.
Само неки нови Фадиљ Хоџа на челу Србије могао би да дозволи предају КиМ-а у туђе, несрпске руке.
У свом животу могао сам да сведочим велико и искрено пријатељство мојих родитеља и уметничку сарадњу са великом певачицом са Косова и Метохије Неџмијом Пагарушом (која је преминула прошле године) и моје друговање са школским другом са Музичке академије у Београду Валентином Куртијем на Одсеку за етномузикологију.
Ово је био мој прилог нашем српском народу да прогледа и види голу истину. Они који долазе са стране да нам „помогну“ да се „решимо“ нашег Косова и Метохије желе да Србе и Црногорце тамо оставе на милост и немилост онима који им нису и не могу историјски бити пријатељи. Они на власти који то желе или су домаћи издајници или су бар делом Албанци.
Нека је Свевишњи Бог Србима на КиМ у помоћи, јер само таква сила може да помогне против организованих моћних непријатеља у свету, али и наших купљених политичара!
Председник Републике Србије је управо говорио о последњем сусрету и покушају преговора у Бриселу, говори о његовој забринутости за Србе на КиМ-у после врло опасних догађаја по Србе. Наравно, да се наш народ плаши од режима већинског народа на КиМ, али шта ће се тек десити са њима, ако наш режим призна самопроглашену Републику Косово? Срби ће нестати са КиМ-а, а Албанци ће са лакоћом присвојити све српске манастире и цркве као историјски албанске.
(Плаши ме такође да се једног дана не организује референдум са питањем да ли је Српски народ за одвајање Косова и Метохије од мајке Србије, а да је довољна проста већина од оних изашлих на референдум, где би било довољно да за ту одлуку гласа и само 30% од укупног броја оних који би требало да се на референдуму изјасне (нешто слично оном што се кроз очигледну подвалу десило народу у Македонији) и да би то било довољно да се призна независност такозване Републике Косово. Зато је потребно да се наш Председник Александар Вучић децидирано изјасни да то никада неће организовати. Онда ће нас заиста уверити да неће никада доћи до признања Косова, јер зна да неће имати подршку народа за такав чин. Јер, оно што се поклони никада се неће вратити, а то би био поклон. На жалост, све је предао Косоварима (Шиптарима и илегално досељених преко 500.000 Албанаца у време Тита) што је од њега и његових претходника тражено од Европске Уније. Свети блаженопочивши Патријарх Српски Павле је говорио својевремено: „Отето – проклето!“
Нека вечно живи наш Српски народ и домовина Србија са Косовом и Метохијом у њеном саставу!
