„Требамо нанети такве ударце да Срби практично нестану” (Фрањо Туђман у припреми зверске акције „Олуја“)
Тзв. Акција „Олуја“ је почела 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручју тадашње Републике Српске Крајине, односно Баније, Кордуна, Лике и северне Далмације, упркос томе што се та област налазила под заштитом Уједињених нација.
За само 48 сати (3. и 4. коловоза/августа 1995) у зверској акцији „Олуја“ са елементима геноцида, хрватски крволочни чопори су унишили и срушили 13.000 привредних објеката, 182 задруге, 56 здравствених станица, 78 православних цркава, 29 музеја, 920 споменика културе, 181 гробље, 352 трговачка објекта, 211 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, као и све индустријске погоне. Процењује се да је више од 5.000 српских кућа уништено током и након операције. („Human Rights Watch“)
Између Босанског Петровца и Кључа убијено је 10 цивила који су се налазили у колони, а тај злочин је познат као Злочин на Петровачкој цести.
Хрватски пилоти су јасно могли да виде да се ради о цивилима. Ипак, они испаљују неколико пројектила и убијају четворо деце, петоро средовечних и старијих лица и једну девојку која је била у другом стању, а тешко рањавају преко 50 људи, махом деце. Многи су остали доживотни инвалиди.
Као да није било довољно што су са вековних огњишта протерали невине и недужне људе, овом злочиначком акцијом хрватских ваздухопловних снага у секунди је угашено 10 живота. Погинули су Даринка Дрча (68) и њени унуци Јовица Дрча (6) и Мирјана Дубајић (21), брат и сестра Невенка (11) и Жарко (9) Рајић, Крстан Вуковић (44) и његов син Дарко (13), Мика Ковачевић (93), Бранко Стјеља (72) и његов син Мирко (34).
„На данашњи дан, на колону избеглица из Далмације и Лике, хрватски авиони су избацили гранате где су убили десеторо људи, где је било четворо деце, трудница, и након тога је преминуло још двоје људи. Трудница је била пред порођајем, а она је касније, током порођаја умрла… Доктори су ми рекли да је умрла од шока, када је целу породицу видела мртву. Умро је и човек који је имао психичких проблема, доста њих је израњавано, а он је био најтеже, након чега је преминуо. Много их је рањено. Очекује се да ће се данас на Петровачкој цести окупити они људи који су били у колонама, рођаци преминулих, и бројне делегације“, рекао је г. Саво Штрбац, представник удружења „Веритас“. Ово удружење је на Петровачкој цести направило споменик, додао је Штрбац, и ту се прави спомен–парк који финансирају Србија и Република Српска.
***
Поводом годишњице ове бестијалне усташке акције која је уживала подршку „цивилизованог“ света, огласио се и г. Душан Спасојевић, амбасадор Србије у Грчкој:
„Војно-полицијска акција „Олуја“ окончала је грађански рат на простору данашње Хрватске, али је без дома и успомена оставила преко 220.000 недужних српских цивила. Тог дана, готово 200.000 припадника хрватских оружаних снага напало је заштићену зону УН, познату под називом Република Српска Крајина, у којој је било око 30.000 српских бораца.
Након неравноправне борбе која је трајала неколико дана, српски народ, који је вековима живео на том простору, формирао је непрегледну колону бежећи према Републици Српској и даље према Србији. Преко 220.000 цивила напустило је своје домове у највећем етничком чишћењу које се одиграло на тлу Европе након Другог светског рата.
Више од две хиљаде цивила је убијено, а велики број се и даље води као нестао. Такозване „вртне јаме“, гробнице у које су бацана тела убијених цивила, које се налазе свуда куда је прошла хрватска војска, никада нису истражене.
Биланс ове акције је поражавајући. Припадници српског народа, који су чинили преко 12 одсто популације Хрватске, сведени су на два одсто. Српска села су спаљена, имовина опљачкана, а уништено је и 80 православних цркава.
Све је учињено у складу са језивим концептом Миле Будака, једног од идеолога нацистичког, усташког покрета, према коме `српско питање у Хрватској треба решити тако што ће се једна трећина побити, једна трећина иселити, а једна трећина покрстити (у католичанство)`.
Ових дана у Хрватској, чланици ЕУ и НАТО, влада атмосфера славља и величања прогона. Присутна је кореографија по злу запамћена из Другог светског рата, када је на просторима Хрватске постојао и једини логор у Европи за децу, већином српску.
Над костима преко пола милиона убијених у систему концентрационих логора Јасеновац, поново се вијоре барјаци оних који су измислили „србосек“, посебну справу за убијање православних Срба.
Са друге стране, глас прогнаних Срба се не чује. За злочине током „Олује”, заповедници хрватске војске су прво били осуђени у Хагу, али су другостепено, на волшебан начин и прегласавањем у судском већу, правоснажно ослобођени.
Хрватска је чланица ЕУ, а многима у Европи не смета чињеница да широм те земље и даље леже несахрањене кости из Другог светског рата и из `Олује`. Занемаривањем наведеног, намеће се питање да ли је прихватљиво непостојање повратка прогнаних, као и нерешавање питања приватне имовине Срба, иако је приватна својина темељ данашње Европе.
Жмури се на нацистичке симболе, а на параду којом се слави прогон цивила, као уважени и радо виђени гости долазе представници система утемељеног на антифашизму.
Србија данас никоме не намеће шта треба да ради и шта треба да слави, већ само тражи од цивилизованог света да искаже поштовање према жртвама. Апелујемо на наше комшије да не славе и не ликују над прогнаним људима, над побијеним старцима и децом.
Мир у региону се не гради сипањем соли на живу рану, у овом случају живу рану српског народа. Из тог разлога, 5. августа Србија и Република Српска обележавају Дан сећања на прогнане. Дан у којем сви сагињемо главу пред судбинама оних који су, по други пут у 20. веку, били принуђени да беже са својих огњишта да би спасили голи живот.
Србија и Република Српска данас гласно траже правду, траже људскост, траже оно на чему почива Европа – поштовање основних људских права. Право на правду. Право на живот на својој земљи. Право на уживање своје имовине, право на свој језик и употребу свог писма. Право да се крштавамо, венчавамо и сахрањујемо у православним црквама, у селима где смо одувек живели.
Поштујући туђе жртве, тражећи правду за своје страдале, Србија је данас једина земља бивше Југославије која искрено ради на помирењу у региону, помирењу заснованом пре свега на опредељењу да све жртве заслужују пијетет“. (Извор: Εφημερίδα των Συντακτών, Αθήνα, РТС, субота, 07.08.2021)
Извор: НАУКА И КУЛТУРА, субота, 5. август 2023.
