8. децембра, у конференцијској сали Друштва „Царград“, одржана је промоција првог тома нове књиге председника Друштва и потпредседника Светског Руског Народног Сабора Константина Малофејева. Књигу са кратким, али звучним насловом „Империја“, која открива праву (а не митологизовану од стране либерала и комуниста) историју човечанства и која је већ забрањена на Међународном сајму књига Non/fiction, представили су сам аутор, као и познати економиста, академик Руске академије наука Сергеј Глазјев, филозоф Александар Дугин, новинари Јуриј Проњко и Ана Шафран. А уочи промоције, Константин Малофејев је у свом новом ауторском програму под истим називом „Империја“ на Првом руском ТВ каналу Царград разговарао о објављеној…
Аутор: Administrator
Како ће се даље развијати Евроазијски економски савез, односи овог формата сарадње са другим земљама, укључујући Србију, која има зону слободне трговине са члановима ЕАЕС? Тренутно стање можемо назвати стањем растуће многополарности. Процес раста се разуме као процес настанка нових својстава унутар одређеног система, а та својства не постоје нити у појединачним саставним елементима система, нити у њиховом збиру. Ова својства настају када се у систему појаве посебне везе које утичу на читав систем. Тако везе Русије и Кине, Русије и Ирана, Кине и Ирана, Индије и Русије, Индије и Ирана, Русије и Венецуеле, Венецуеле и Ирана, као и других…
Генерал Драгољуб Михаиловић је највећи и најоклеветанији Србин новога доба. Фанатично оспораван од стране својих злобних џелата, у њему нема ничега спорног. Код њега је све светло и чисто. Генерал Михаиловић је мета патолошке мржње нечасне Србије зато што је супротност њеним пороцима и оличење најузвишенијих врлина и најчистијег родољубља. Смиреност и трпљење у часу голготе најодликованијег српског војника и калуђеру би служили за пример. Али авај! Највећи српски витез нашег времена рођен је и врхунац своје историјске улоге достигао је у најмање витешком раздобљу до тада дуге и епске повести свога народа. Онај задњи бљесак доброте и врлине што…
Да ли по сопственом нахођењу или по препоруци црквеног врха, о. Велибор Џомић, патријаршијин стручњак за правна и канонска питања, пре неки дан се огласио апологијом у вези са давањем аутокефалије „Македонској православној цркви.“ У осврту који следи, израз „апологија“ се не користи пежоративно него у добром значењу те речи, а то је „оправдање“ или „одбрана.“ Оцу Велибору се не може замерити што је по службеној дужности, аргумента ради, преузео на себе да брани поступак својих претпостављених. Али с обзиром на танкост његових аргумената, који ни по тумачењу које је најповољније по њега нису на висини његове стручности и интелекта,…
Прошле године, када је тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије био проглашен за патријарха, изнели смо овакву оцену о њему и прогнозу о његовој делатности на челу Српске православне цркве: „Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршиског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води, ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним ‘контроверзним бизнисменима’ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна. Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На пасторалном плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни.“ Па даље наводимо, алудирајући на задатке црквено-политичког тандема…
Нема те политичке идеје која је оставила такав печат у српској историји као идеја немањићке државотворности. И то не просто печат. Немањићка државотворност је срж нашег политичког бића, без које не би било српске државе у историји. А и чињеницу да још увек постојимо као држава – осим Божијој милости – дугујемо управо немањићком схватању државе и политике, тачније ономе што је од тога у пракси остало да светлуца као угарак у не тако блиставој српској садашњости и скоријој прошлости. Пре него што видимо каква је немањићка државотворност некада била и како би она могла да нам буде водич за…
Давање аутокефалности Македонској православној цркви од стране Српске православне цркве није у интересу ни српског народа, ни српске духовне баштине а сигурно да није у интересу ни Српске православне цркве. Није познат разлог за овакав поступак највиших институција Српске православне цркве али је сигурна ствар да у њему има много политике. Ваља подсетити да оно што није могла да уради власт у време Јосипа Броза нажалост одрадио је диктаторски режим Александра Вучића. Српски патријарси почев од његове светости господина Германа, па до патријарха Павла и до Иринеја нису били склони овако штетним концесијама организације на чијем чели су били. Давањем…
Званични Београд и београдске културне и црквене ”елите” не само да нису пријатељске[1] већ су непријатељске! Већ је преко 100 година од када је лажна београдска crème de la crème, после отимања јавних и заједничких српских послова, пригрлила етичко замирање и раздруживање са моралом тако грозничаво да се та зараза полако излучила у психу свих припадника нашег народа који зависе од те владајуће касте. Такође је презаситила како Државу тако и Цркву, обе сконцентрисане у том главном граду одвратности која пустоши и трује наш заједнички успостављени устрој, опоганивши сваку народну установу до немогућности опстанка. До сада је била смртоносна углавном…
Оставимо тренутно по страни изузетно важно питање, да ли се и под каквим условима ентитет под називом „Македонска православна црква“ или, свеједно, под новом фирмом „Охридска архиепископија,“ квалификује било за аутономију, било аутокефалију. То је стручно канонско и еклезиолошко питање у које у оквирима задате теме не морамо да се упуштамо. Али ако, строго говорећи, ми нисмо дужни да се тим уско стручним питањем бавимо, надзиратељи Цркве, ἐπίσκοπος је буквално онај који надгледа, безусловно јесу. Једна од првих ствари која упада у очи у вези са недавним одлукама највиших органа Српске православне цркве о македонској аутокефалији управо је одсуство било…
Српска Патријаршија је „решила“ македонско црквено питање, али по устаљеном маниру српских главара: бахато, не водећи рачуна о принципијелним стварима и погазивши права и интересе народа који би требало да бране и заступају. Већ од самог почетка, било је јасно да у „дијалогу љубави“ није било ни речи о многобројним српским светињама на територији новопечене „аутокефалије,“ које ће премазивањем имена њихових српских ктитора променити своје историјско порекло, нити је било говора о верским и језичким правима хиљада становника аутокефалног Натостана који се нису одрекли свога српског имена и Светосавске цркве, а најмање је дијалошки уређено питање судбине тамошњих јерарха који…