Може ли ико да замисли скупштину Јерменије да одбаци предлог за подизање споменика жртвама отоманског покоља, или израелски Кнесет да се оглуши о предлог да издвоји средства за изградњу меморијалног центра Јад Вашем? Баш тако поступила је разбојничка, ни од кога изабрана „скупштина Србије,“ дружина која се састоји не од представника српског народа него од марионетских послушника несрећног узурпатора који броји последње дане своје катастрофалне владавине. У уторак, 14. децембра 2021. на бескрајну срамоту Србије лажна „скупштина“ је огромном већином присутних одбила да усвоји предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ. Расподела гласова међу присутним „посланицима“ све…
Аутор: Administrator
Нажалост, изгледа да је наш недавни осврт на протесте у Србији у основи био реалан. Видевши масовност противљења својој погубној политици, узурпатор се повукао на нову линију одбране. Изјавио је да закон о експропријацији враћа лажној „скупштини,“ која га је по његовом налогу и изгласала, са „молбом“ да унесе измене. Што се тиче Рио Тинта, није се обавезао ни на какве одређене кораке да тог међународног предатора и тровача отера из Србије, као што се ни нашта одређено није обавезао ни у погледу закона о експропријацији. Али помоћу свог пропагандног апарата успешно је створио илузију да по оба питања излази…
Текући догађаји у Србији крајње су забрињавајући. Мало је вероватно да ће политички неписмени српски народ успети да избегне упадање у постављену замку, да опет послужи као статиста на бини, у позоришном комаду који режирају његови душмани. Повод за протесте против предаторског предузећа Рио Тинта је, наравно, беспрекорно оправдан. Али где су ту Косово, ковид терор, пљачка и разарање Србије на безброј других начина, итд.? Карактер ових збивања симболички се оцртава на једном плакату који су неки људи у ваљевском крају истакли у вези са посетом непомјаника: Moja dedovina nije na prodaju. Ту се види сав ужас конфузије која влада.…
Драган Крстић, посматрач новије српске историје бриљантног аналитичког ума и бритког пера, из разумљивих разлога за време комунистичке диктатуре морао је да живи и пише испод радара. Међутим, попут српског Солжењицина, водио је опширне белешке. После формалног пада комунистичке тираније и промена које су омогућиле слободније изражавање, те белешке су преточене у неколико драгоцених томова који сведоче о слободној српској мисли у времену када је неконформистичко размишљање било врло опасно. Пред читаоце стављамо Крстићева разматрања о сплету наоко необичних околности које су запечатиле судбину српског народа после Другог светског рата наметањем комунизма заједничком операцијом Совјетске армије и политичке перфидности западних…
Римски папа непрестано понавља: сваки верујући католик је обавезан да се вакцинише „у име љубави“ према ближњем и човечанству. Надбискуп Карло Марија Вигано разобличава ово фарисејство Надбискуп Карло Вигано против папе Франциска Надбискуп Карло Марија Вигано (Carlo Maria Viganò) је у своје време заузимао у ватиканској хијерархији високе дужности (генерални секретар Ватикана; апостолски нунциј у САД), али је увек за Ватикан представљао – врло незгодну особу. А за папу Франциска надбискуп је несносан: он се није плашио да разобличи понтифекса у модернизму и напуштању канона католицизма. Године 2016. неугодног надбискупа су „склонили“, но Вигано је наставио да разоткрива папу и…
Не само за психички растројену особу која управља Србијом него још више за цео српски народ, недавни састанак у Вашингтону између вођа контролисане „опозиције“ и високих званичника САД врло је лоша вест. Порука непомјанику је мене мене текел упарсин (Дан. 5:26-28), да му се замена припрема и да ће ускоро бити најурен на исти манипулативан начин као што је био постављен. Али порука коју ово зборовање упућује српском народу много је значајнија и озбиљнија. Та порука гласи да српски народ не располаже никаквом организованом, политички довољно моћном снагом да у његово име говори, ради у његовом интересу и преузме управу…
Тај споменик био би доказ да се српско друштво полако враћа великим традицијама слободе и правде, херојства и праштања, за које је толико жртвовано у српској историји На помен који овде одржавамо сваке године жртвама комунистичког терора у Београду после 20. октобра 1944. године никада не дође много света, можда око 200-250 људи. Ипак, мени никада није изгледало да нас је мало; у мислима су ми стално били сви они који су тих страшних дана били довођени на ово тада пусто место да ту, недужни, буду ликвидирани а њихова тела сахрањена негде у близини да им се ни гроб не…
Па хајде да поразговарамо о „ малигном утицају“ на Балкану. Један угледни српски просветни радник и историчар, др. Милош Ковић, бори се за свој професионални опстанак а да мало ко то примећује. Једна дружина под контролом НАТО пакта, ушанчена на Одељењу за историју Философског факултета Београдског универзитета изводи марифетлуке да би проф. Ковића лишила могућности именовања за редовног професора, мада др. Ковић испуњава све услове. Они марљиво раде на томе да га коначно избаце са факултета. Нешто раније, пошло им је за руком да издејствују отпуштање тројице академски обећавајућих Ковићевих колега сличних гледишта. Са становишта његових непријатеља, „греси“ др. Ковића…
Одлична је вест да је на Крагујевачком универзитету у припреми настава о холокаусту над јеврејским народом током Другог светског рата, у оквиру настојања да се гаји култура сећања. Историјско сећање је ствар од изузетног значаја за опстанак једног народа, и Срби треба да буду захвални Јеврејима, који у овоме имају непревазиђено искуство, што су их овом приликом на ту чињеницу потсетили. Српском народу је, као и јеврејском, култура сећања на невине жртве насушна потреба зато што српску колективну свест, за разлику од јеврејске, обележава дубоко укорењена култура заборава и историјске расејаности. Та врста заборава за српски народ је буквално смртоносна…
Немогуће је не разумети да је западна антиковид вакцинација – далекосежни пројекат са непредсказивим последицама за човечанство Питање: Олга Николајевна, данас је фактички ишчезла медицина оријентисана ка човеку. Специјалиста за молекуларну биологију и хомеопатију Луј Бројер у својој књизи „Фармацеутска и прехрамбена мафија“ сећа се, не тако давних времена, када су постојале апотеке, условно говорећи „на сваком ћошку“. Апотека је опслуживала кварт, фармацеути су лично познавали сваког човека који је долазио по лекове, бирали посетиоцима пудере који им највише одговарају, правили креме. Све се променило после Другог светског рата, када су у Европу дошли Американци и, у тој области, променили…