Предлог да се псеудо уметница Марина Абрамовић прими у чланство Српске академије наука и уметности није довољно шокирао клинички мртву српску јавност. А и како би? Пажња јавности је прикована за затупљујуће ријалити емисије које зомбираној већини не допуштају ни размишљање о озбиљним стварима а камо ли бављење темама од стварног значаја. САНУ је одавно престала да делује као релевантна национална установа. Примање сатанисткиње Абрамовић у њене редове представљало би само још један бизарни детаљ у на изглед незадрживом урушавању ове некада елитне установе много више него незапамћену срамоту и још један драстичан пад у квалитету њеног састава. Када су…
Аутор: Administrator
Излагање г. Живојина Јовановића на Међународној конференцији, одржаној поводом 25. годишњице оружане агресије НАТО против СРЈ, у Дому ВС у Београду, 22. и 23. марта 2024. Хвала Вам свима што сте се одазвали позиву да присуствујете Међународној конференцији чија је тема „Од агресије до новог праведнијег светског поретка“ и другим догађајима Програма обележавања 25. годишњице од почетка оружане агресије НАТО против Савезне Републике Југославије. Изузетно смо почашћени и захвални свим пријатељима који и овом приликом својим присуством овде изражавају своју солидарност са Србијом и српским народом као што су то чинили свих протеклих деценија. То нам даје снагу и јача…
Транскрипт предавања Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Епархије рашко-призренске у егзилу Г.Г. Наума на тему “Грех у православном предању“. Предавање је одржано у организацији СНО “СРБИ НА ОКУП,“ месни одбор – Крагујевац, у конференцијској сали хотела „Шумарице“, 14. марта 2024. Троједини Бог је савршена доброта, љубав, светлост, истина и живот. Бог је сам по себи савршена пуноћа блаженства, славе, мудрости и силе, апсолутно Добро и Творац свега доброга. Будући да је Бог једини добар и извор доброте, Он као такав не може истовремено бити и извор зла. Бог само предвиђа и допушта зло, али га не подржава, јер га Он није створио. Као што светлост има своју…
Свети Сава (око 1175–1235), први архиепископ Српске православне цркве, сазвао је црквени и свенародни Сабор у манастиру Жичи на Спасовдан (40. дан по Васкрсу) 1220. или 1221. године. На овом Сабору формиране су и исцртане границе нових епархија новоосноване Српске православне цркве, коју је Свети Сава основао у Никеји 1219. године, и изабрани су великодостојници (владике, грчка реч ό επίσκοπος значи „надзорник“), и архијереји (грч. ό άρχιερεύς, дословно значи „првосвештеник“)[1] који ће их водити. Тада је на Спасовданској Литургији у Жичи Св. Сава беседио о право(славно)ј вери. Реч је о првој теолошкој проповеди на српско–словенском језику коју је забележио архимандрит Доментијан (рођен око 1205 –…
Правни положај киднапера сада је неупоредиво јачи а правни положај мајке и њене деце неупоредиво је слабији него што је био пре потписивања „споразума о сарадњи“ са Центром и прихватања „корективног надзора.“ Бескрајно наивни али и опчињени неумирућом надом, послали смо Апел за ослобађање из гестаповског заточеништва и враћање мајци Ани из Новог Сада њених троје отете деце, Михаила, Гаврила и Рафаила, на неколико хиљада адреса, рачунајући да ће се одазвати барем респектабилан број прималаца, и да ће се међу њима наћи не мали број душа да се солидаришу са жртвама и потпишу захтев за ублажење њиховог бола. Преварили смо…
Позивамо пратиоце Института Арчибалд Рајс да се придруже овом Апелу тако што ће нам на нашу електронску пошту, Rchbldreiss@gmail.com јавити „Потписујем“. Ми, доле потписани, са гнушањем осуђујемо противзакониту и све до данас некажњену отмицу 16. новембра 2023. године малолетне деце Михаила, Гаврила и Рафаила Михаљице, узраста 10, 6 и 3 године, од стране установе у надлежности српске државе, такозваног Центра за социјални рад из Новог Сада. Отмица је извршена под неутемељеним изговором да су у родитељском дому своје мајке Ане Михаљице деца била запуштена и злостављана, а у ствари са намером да по важећој тарифи за овакве операције, која се…
Језива прича која тренутно али недовољно потреса Србију односи се на отмицу малолетних дечака Михаила, Гаврила и Рафаила од стране службеника Центра за социјални рад у Новом Саду. Основано се сумња да су деца киднапована од самохране мајке Ане Михаљице да би била продата „усвојитељима“ у иностранству за суму која се креће између тридесет и педесет хиљада евра по глави. Под данком у крви, да ме неко погрешно не разуме, не мислим на доба кад је српским земљама владао султан. Не, говорим управо о времену у коме ми живимо. Данашње генерације имају „едукацију по болоњском програму“, а то значи да…
Токсична идеја „војвођанске нације” тренутно се гаји по бизарним, екстремистичким („аутономашким”) круговима – за које је лепо уочено да су „опасни, плаћени и знају да су следећи на списку клијената срца таме” Ана Лалић – која сада формално води Грухоњићево Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) – прославила се прошле недеље изјавом, а коју је одушевљено истакла autonomija.info, да је „у Војводини на делу досрбљавање”, као и „галоп српског национализма”. Код аутора окупљених око autonomijе.info, иначе, навикли смо да читамо свакојаке антисрпске изразе и синтагме – од оптужби да Војводину „пустоше клеронационалистички скакавци”, те да је „Воша” жртва „примитивне србизације” (Павле Радић), преко описа Новог Сада…
Генерал Драгољуб Михаиловић је морално најузвишенија и најтрагичнија личност новије српске историје. Ако би га по нанесеним клеветама поредили са неким другим савремеником, по количини злобе изливене на њега и кротком трпљењу неправде очигледна је сличност између српског генерала и св. Нектарија Егинског. Оба морална горостаса после завршетка овоземаљског живота однели су потпуну и неупитну победу над својим подлим опадачима. Заједно са њима, тријумфовали су и сви њихови верни следбеници и браниоци „Рече Господ: Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје“. (Ев. по Јовану, 15, 13) Комунистички осветници никоме не праштају – Дражиног браниоца…
Овај неоправдано заборављени масакр у Србији догодио се пре више од десет година, 2013. По начину како је изведен и по броју жртава не разликује се ни у једној битној појединости од масовних убистава у београдској школи Рибникар и затим следећег дана у Малом Орашју 2023. године. Сличности су заправо фрапантне. Тек у светлу прошлогодишњих аналогних масакара у Србији Велика Иванча постаје посебно занимљива и знаковита као шаблон за оно што ће се после неколико година у Србији поновити. Али зачудо, о Великој Иванчи се после Рибникара и Малог Орашја скоро ништа није говорило нити се ико бавио анализом више…