Није могуће пилатовски прати руке и вајкати се како је Србија са Западом против Русије, и то под страховитим притиском истог тог Запада јер се онда не може говорити о суверенитету Србије, којим се стално хвали званични Београд Русија-империја: украјински индикатор глобалног кредибилитета Војнoм интервенцијом у Украјини Русија је поново показала једно одавно избледело својство: да је империја! Демонстрирала је да, ако су у питању њени интереси, неће имати сентименталности – удариће и на истородног, једноверног (стицајем околности) суседа, историјску колевку своје културе и државности, на отуђени део себе саме који се изродио у геополитички антипод опасан за њен опстанак.…
Аутор: Administrator
или, о Баналност Зла насупрот Дивоти Добра Суморност и горчину на лицу Хане Аренд[1] можемо да објаснимо тиме што је била сведоком баналности зла, коју је и објаснила у својим извештајима о суђењу Ајхману у Јерусалиму. Ипак, пре ће бити да је то долазило од тога што током свог живота није никада доживела (иако је, теоретски, могла да се приближи њеном разумевању) Дивоту Добра, чак ни у данима очигледног пораза Зла и лажне победе Савезника. Победа и тријумф донесу задовољство и освету али доживети Добро, и осетити топлину његове Дивоте, је једино што човека преображава у великодушног и спокојног. Већ дуго влада…
Није реч, наравно, о Православној Цркви као мистичном Телу Христовом јер њу ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16, 18). Реч је о њеној спољашњој појави, под видом слабих и поводљивих људи. (Блиставо филмско остварење Јелене Поповић о митрополиту Нектарију, „Човек Божији,“ изванредно приказује ову динамику у пракси.) Ако украјинску кризу размотримо из угла верности црквених великодостојника духу и учењу Цркве, долазимо до закључака који су поразни. Већ за време лажне пандемије огроман број тих лица у црним ризама сигнализовао је своју оданост и потчињеност световним властима, заправо антихришћанским групацијама које иза тих власти стоје, пристајући без протеста на све…
Тренутна хистерија унезвереног Запада који се не мири са чињеницом да неумитно губи Украјину бацила је у засенак друге бројне примере одвратног лицемерја ове проблематичне цивилизације. Један од тих примера поново је постао актуелан у време недавних Олимпијских игара у Пекингу. Тежња за елиминацијом противника, чак и најнепоштенијим средствима, није ограничена на трговину и политику већ се протеже и на спорт. Хајка на руске спортисте због наводног коришћења хемијских средстава који би им могли донети предност у такмичењу одвија се већ годинама и претходи кризи у Украјини и санкцијама које колективни Запад намеће у вези са тиме. Зато препоручујемо читаоцима…
Сећа ли се још увек неко оне глупе младе Украјинке која је 2014. године одушевљено поздравила Мајдански пуч изјавом да се радује што Украјина улази у састав Запада јер ће јој се најзад остварити сан да носи фини западни женски доњи веш? А шта је данас са Отпорашима који су одушевљено клицали блиставој новој ери среће и благостања, чијем настанку су и сами запажено допринели? Где су сада ти млади српски имбецили и где на Западу данас перу судове и чисте тоалете? https://www.youtube.com/watch?v=c1Fn2yvAQog Догађаји у Украјини се не могу посматрати одвојено од дешавања у Србији уочи и после петооктобарског пуча…
Украјина је земља која одлучује о руској судбини јер је она у предворју Кремља. Она је одскочна даска за распарчавање Русије. Ти планови постоје одавно Украјина је језгро формирања руске државе и нације. А, и много више – оценио је у интервјуу за РТРС геополитичар проф. др Миломир Степић. Факти преносе у целини Степићева указивања и прогнозе: „У савременим околностима, питање Украјине је питање опстанка Русије. Интерес Запада је да ту арбитрира и располаже украјинским ресурсима који спадају међу највеће на свету. Украјина је земља која одлучује о руској судбини јер је она у предворју Кремља. У савременим условима модерног…
Ово је писмо које је проф. др Вишеслав Симић пре тачно осам година послао председнику Руске федерације Владимиру Владимировичу Путину. У светлу текућих догађаја текст писан 2014. године делује као пророчко упозорење. Неки од мојих најбољих студената и пријатеља су ме замолили да им напишем шта бих саветовао председнику Путину када би имао прилику да му на руке предам једно писмо. Ево шта ми долази на памет… Поштовани председниче Путине, Знам да немате ни кронон времена да ово читате у овом добу искушења. Ипак, … Пре свега, опростите што ово пишем-Словен Словену-на енглеском, али то је још један знак да…
Кажите им да смо једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик – покажите им споменик који је чувени немачки војсковођа, фелдмаршал Макензен, у Кошутњаку подигао браниоцима српске престонице. Кажите им да је Београд одликован орденом француске Легије части и Карађорђевом звездом с мачевима. Легију части уручио је српској престоници лично француски маршал Франше Д’ Епере. Кажите свету да оба ова ордена носи и мученички град Шабац који је у оба светска рата био први на удару аустроугарске и немачке оружане силе. Једини смо народ на свету коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације,…
Свуда у свету, а не само у Србији где је та појава ноторна, запажа се апсолутна немоћ маса у односу на мали број политичких завереника окултног надахнућа који тренутно управљају њиховoм судбином, животима и иметком. Та немоћ се испољава у првом реду на политичком плану. Преовлађују привидно демократске форме али, у најбољем случају, масе играју улогу статиста, никада учесника. Захваљујући мајсторски разрађеним техникама дириговања масовним понашањем, готово увек оштрице повремених излива незадовољства успешно се отупљују и преусмеравају у складу са замислима и потребама управљача. Без обзира колико били оправдани и на каква се значајна питања односили, бунтови маса редовно сплашњавају,…