De mortuis nihil nisi bene
Већ расточену и распамећену земљу сада потреса нови скандал, или тачније нова врста скандала, што по својој гнусоби превазилази све претходне. До недавно, општи именитељ безбројних афера била су углавном стандардна непочинства материјалне природе која карактеришу сваку безакону тиранију, а то су безгранична похлепа и презир према реду и законитости.
Са испливавањем на видело афере у вези са нестанком Владимира Цвијана, у још једној срамотној равни постала је видљива шокантна изопаченост режима који Србе угњетава. Али у подједнакој мери то се односи и на наметнути и неприродни политички систем који је свим досадашњим режимима омогућавао не само крађу, пљачку и безакоње – ствари које су страшне али које, у зависности од обима, и нису толико необичне у данашњем свету. Као што смо се уверили ових дана, Србија има систем – режим је само његов тренутни појавни облик – који поред стандардних покваренлука омогућава још и осветољубиво убијање, што укључује успешно дугогодишње прикривање и заташкавање злочина. То је, као државу са претензијама на цивилизовани статус, додатно срозава на квалитативно нови ступањ понижења и пропасти.
Гнушање које је овај злочин изазвао и завређује разумљиво је и сасвим оправдано. Међутим, афера је нешто много више и сложеније од појединачне људске трагедије. Она је увод у завршну агонију одлазећег режима и опомена да Србија стоји немоћна да ту неумитну перспективу искористи за своје ослобођење.
Пре свега, у вези са несрећном жртвом (а гомилају се индиције да је у тој категорији он далеко од тога да буде једини), поред свог дужног пијетета према невино страдалом, неопходно је истаћи и неколико релевантних чињеница. Као што је у поднаслову речено, пристојност налаже да се о мртвима, барем у мери колико је то могуће, само добро говори. Међутим, српска склоност да неурачунљиво и лакомислено идеализује (чији је пандан подједнако безразложно куђење) налаже такође и да се стварност разматра у што реалнијем светлу.
Не оспоравајући интелектуалне и професионалне способности жртве, па чак ни његов морални интегритет, бар у односу на политички миље у коме је деловао, остаје непобитна чињеница да је Владимир Цвијан био човек система и да је остваривање својих личних амбиција које су, чини се, биле позамашне сагледавао искључиво у тим приземним оквирима. Он није био стегоноша неке више етике (скупљање прилога од утамничених преступника није најсветлија морална препорука, небитно да ли је тај новац завршио у нечијем џепу или је наменски трошен) а нове визије то још мање. Он је просто био прелетач из једне банде у другу, док је из авиона свакој особи његовог интелектуалног калибра требало да буде очигледно да су обе криминалне. Његов наизглед наивни покушај да се институционалним средствима избори за предводника банде у којој се напослетку обрео не квалификује га за пропалу наду, а још мање потенцијалног спасиоца Србије. У најбољем случају он је могао да буде само системски дисидент, или – попут својевремено оног другог Ђиласа, или Дубчека ако желите – „реформатор“ непоправљивог система, чији амбициозни изазов статусу кво напросто није уродио плодом.
Ово никако не оправдава а још мање искупљује злочин, али јесте увид који доприноси да се илузије отклоне, ствари назову правим именом и да се поставе у правилан аналитички оквир.
Друга изузетно важна чињеница у овој афери односи се на ванредни сплет околности који је условио да кључне појединости изађу на видело. О судбини Владимира Цвијана прича се и нагађа већ годинама а да донедавно никоме, осим баш у овако напетом политичком тренутку, није полазило за руком да расветли његов нестанак. Тек пре неколико дана, и то на упит булеварског гласила „Таблоид“, дошло се до првих, и поразних, опипљивих података. Тужилац Наташа Кривокапић, ваљда пошто не прати медије и није упозната са карактером тог листа и његовим ставом према влашћу чији је она намештеник, и као да се све ово одвија у Швајцарској а не у Србији, на волшебан начин, можда и „омашком“, уредно је изишла у сусрет деликатном упиту, званично откривши политички крајње шкакљиву и до тада строго поверљиву информацију. А тај компромитујући доказ она није уручила ником другом до баш тражиоцима који су у прилици да га употребе на начин који је најштетнији по њене послодавце. И ником ништа. Ко верује у случајности и неповезане и непланиране догађаје у политици, ево му убедљиве потврде да је одувек био у праву.
Када се има у виду да су све установе режима, као раније Милошевићевог, премрежене страним агентурама нема места чуђењу да се овако нешто могло догодити. Притисак на шибицарски режим са свих страна да преузете обавезе испуни неумољиво се појачава. Батиста је сатеран леђима уза зид. Уради ли, моментално постаје не само непотребан, него што је још опасније по њега – дикредитован, и за даље операције – неупотребљив. Истог часа био би замењен новом и наизглед „чистом“ гарнитуром, која би – по његовом ранијем обрасцу – и под изговором да, ето, pacta sunt servanda и по међународном праву нема врдања, нетрепнувши преузела све обавезе које је он потписао, док ће глумети гађење на његова непочинства за која ће кажњавати без милости, да код лаковерног народа учврсте поверење и кредибилитет. Не уради ли, непогрешивим сигналима јасно му се ставља до знања да се стрпљење господара који су га довели ближи крају и да, као што су га довели, тако могу и да га одувају, у сваком тренутку.
Београд, март 2021.
Знаци да се нешто крупно спрема толико су разноврсни и обилни да их једино магарац не би приметио. А ако је магарац и даље у недоумици, нека само прогугла наслов овога текста и све ће му на мах бити јасно шта му неминовно следи. Али оставимо магарца да брине своју бригу. Нас само српска брига брине.
А та брига је у овом тренутку преголема. На политичком хоризонту нема ни једне организоване снаге која би имала изгледа да поквари предстојећу позоришну представу, где је српски народ предвиђен да опет одигра улогу статиста и посматрача док његову судбину решавају хуље и ниткови. Та представа, по свему судећи, подразумева поновну ротацију двеју банди, које се обе налазе у џепу истих страних газда. Шеф претходне банде, са екипом својих сарадника из исте жуте групације, систематски се изграђује као нови народни трибун, и спреман је да у сваком тренутку преузме државне дизгине, чекајући само да му буду предате.
Какви год били специфични модалитети Батистиног пада, мало је вероватно да ће се то одиграти на начин како је заслужио и како би испуњење правде то захтевало. Када буде упозорен да му је рок истекао, његова легендарна уличарска дрскост нетрагом ће нестати. Он ће покорно подвити реп и послушно ће пожурити да коња веже тамо где му ага каже. Како год гласио агин налог у том тренутку, сигурно је да неће водити рачуна о осећањима и жељама у црно завијеног народа.
У предстојећој рокади пиона, српски народ ће опет платити цех за своју политичку недораслост и површност.