Има ли потребе рећи да су се сва наша предвиђања и оцене изречене уочи „избора“ одржаних пре месец дана показали као апсолутно тачни?
Осим режима ухваћеног у крађи колосалних размера и његових миљеника, који без режимске помоћи не би имали могућност да уђу у било који орган власти, основне чињенице нико више и не оспорава.
Као што смо тада рекли да ће бити, тако се и збило. „Избори“ су били лажни, намештени и разбојнички. Они су политички послужили издајничком режиму и његовим страним спонзорима искључиво да би се створио утисак јавне и парламентарне подршке за предстојеће окончање издаје Косова и за још неке пројекте које ће режим морати да спроведе пре него што га газде не замене следећом квислиншком гарнитуром, која је на чекању. Свако ко се, подмићен за српске услове позамашном посланичком платом и пратећим бенефицијама, понудио да уђе у Скупштину, мислећи да се на лажним изборима стварно стиче некакав мандат, заслужује презир. Без обзира на то како ће у будућој расподели позоришних улога гласати када питање Косова буде постављено на дневни ред, објективно он је саучесник у издаји и измећар издајничког режима. Свако ко 17. децембра није остао код куће већ је као бесловесна овца пошао да „гласа“ послужио је као статиста у политичком позоришту организованом са само једним циљем, да се издаја Косова и продужено разарање Србије покрију привидом легитимитета.
Ове чињенице свакој иоле разумној особи морале су бити јасне 16. децембра 2023, као што су очигледне и данас. Месец дана касније, у све већем броју и са огорчењем те чињенице признају скоро сви, а посебно изиграни и искоришћени политички опортунисти који су се укључили у очигледно лажни спектакл не да би били од користи народу и држави него из најприземнијих побуда – полакомивши се на освајање синекура, по милости режима којег активно или пасивно готово сви они сервилно опслужују.
Кретенизација морално, духовно и интелектуално посрнуле и разорене Србије попримила је језиве, невиђене размере. Народу чија је здрава памет некада била надалеко чувена сви инстинкти самоодржања су отказали. Заједно са својим интелектуалним и моралним предводницима, неспособном и умишљеном „елитом“ која се ваља у блату саможивости и ситног, рачунџијског користољубља, тај народ се претворио у савитљиво и безропотно оруђе у канџама зла, страног и домаћег.
Гадаренским чином од 17. децембра у јавном простору Србије настала је нова парадигма која ће имати далекосежне последице. Уз imprimatur довољно широког пресека српског друштва, сада ће разлагање свести, државе и преосталих релативно не урушених установа кренути вртоглавом брзином. Сви ће се ускоро уверити, као што им је лажљиви непомјаник пре неки дан обећао, да ће се до 2027. године Србија заиста изменити до непрепознатљивости. Али не онако како многи од њих у својој површности очекују и мисле. Постаће непрепознатљива у преносном смислу, али слично као што се после бомбардовања у фебруару 1945 изменио Дрезден, у односу на оно што је пре тога био.
Дрезден пре…
… и Дрезден после разарања
Омађијани и трицама поткупљени имбецили, од оних неписмених и без две вијуге у глави до оних који се хвале највишим титулама и звањима, механички су се сврстали у самоубилачку колону. Они 17. децембра уопште нису гласали за своје политичке представнике, зато што је у окупираној и подјармљеној колонији то немогуће. Међутим, својим присуством на биралиштима и добровољним учешћем у циничној фарси, свесно или несвесно они јесу гласали, али за нешто друго: за продужетак ропства, расформирање остатака своје државе, предају свих својих добара на грабеж и загађивање страним и домаћим отимачима, насилно преформатирање свога језика и културе, и подмуклу измену састава становништва са перспективом да у најкраћем року постану мањина и нежељени гости у сопственој земљи.
Свако ко је гласао на лажним и разбојничким „изборима“ и ко се на њима као кандидат „такмичио“ за било какав положај учествовао је у рушењу сопствене куће и државе, и допринео је пропасти свога народа и затирању свог потомства.
Над овом пустоши надвија се демонска фигура разулареног тиранина, антихристовог српског претече, оркестратора свенародне несреће и државног слома, у чијем деловању, поред власти и пљачке, злобна, отпадничка мржња на све што је српско представља главни покретачки мотив.
Као и обично, најтрезвенију синтезу ове суморне панораме изнео је бесцени монах Антоније на својој недавној литији:
„…Ово што данас доживљавамо, тога нигде у свету нема … глобални геноцид врши се у целом свету, али уз оволику превару, да нема никога у јавности на кога би се могли ослонити, који би сведочио нешто што је главна бол целог народа … само код нас нема никога. Свако ко је учествовао на њиховим изборима је домаћи издајник, свако ко је ушао у ову Скупштину учествовао је у издаји и превари, дао је лажни вид демократичности и регуларности овим окупационим изборима, на истребљење истине у Срба и на истребљење самих Срба. Они су своје већ одрадили, сами кажу да четири године више неће бити избора, а ова НАТО опозиција, то је све једна иста банда, кобајаги су се нешто мало бунили против неке нерегуларности, само да прође ово са таблицама шиптарске „републике.“ То је била довољна побуна против „избора“ и сада су петнаест дана на одморима и скијањима па их нигде нема … какви су то ликови, који ваљда тамо негде уче фино да причају па на првој кривини да те преваре. Свако је домаћи издајник ко је учествовао у овој превари. Усред логора, где се врши геноцид, да буду избори … Преваранти! Сви ови њихови протести су само око пара и око даље пљачке, а геноцид ће да спроводе и једни, и други, и трећи. И док на том трулом Западу има бар неких анти-глобалистичких покрета, овде има само [Удбин] анти-глобалистички покрет … Имаћемо илузију да нешто наше причају, а на делу ништа за нас урадити неће, и то кажу отворено… Страшно је да они у свету, тамо негде, направе стварно анти-глобалистички покрет, излазе на улице и буне се, и против шприцања, и против укидања готовине, и против свих ових мера помоћу којих покушавају да уведу једну светску владу и глобалну диктатуру, али овде код нас направи Удба своје који ће да причају понекад нешто као што треба, али никад ништа да не ураде.“
То је, драги читаоци, право „стање ствари,“ то су неумољиве чињенице.
