Хрвати су се одувек хвалили својом тисућљетном културом (придржавања капута бечкој и пештанској господи). Али су се надалеко и нашироко прочули пре 400 година својим подвизима у Тридесетогодишњем верском рату (1618–1648) који је захватио готово читаву Европу. Био је то верски рат између римокатоличке војске Хабзбуршког цара с једне стране, и малих немачких протестантско–лутеранских јединица за цивилну заштиту и одбрану (како бисмо данас рекли). Иако су у римокатоличкој армији Хабсбуршког цара учествовали многи народи и поданици Аустријског царства (Мађари, Италијани, Пољаци и други), преживели немачки лутерани су по злу понајвише запамтили Хрвате под вођством Јураја V Зринског и његовог сина Николе, и њихову невероватну крволочну бестијалност.
Године 1630. Хрвати, којих је по неким хрватским повесничарима било свега 850, су као распојасана хорда ушли у немачки град Магдебург и према писању књиге „Европска позорница“ (други део, 1679), десило се следеће: „Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Свете Катарине они су педесет три особе, углавном женске, сасвим немилосрдно обезглавили, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни искаже какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
Енглези у овом рату нису учествовали, па су зато као непристрасни посматрачи били искрено потресени бестијалношћу Хрвата. У време њиховог највећег дивљаштва, невероватних злочина и покоља немачке нејачи, енглески писац и илустратор Филип Винсент (Philip Vincent, рођен 1600) је објавио књигу „Тугованка над Немачком“ („The Lamentations of Germany“, London, 1638). У књизи су речју и сликом описана невероватна хрватска патолошка свирепост и сатанистичка маштовитост; Винсент је сликом приказао побеснеле монструме како су:
- присиљавали лутеранске пасторе (свештенике) да се моле пред олтаром док су их клали,
- силовали жене у цркви,
- вадили људима очи,
- дерали им кожу,
- резали женама руке и ноге,
- пекли живе људе,
- чупали прсте ужетом,
- дерали људима лице,
- резали нос и уши и правили од њих привеске,
- бацали жене у реку,
- сипали људима мокраћу кроз цев у стомак,
- јели новорођенчад …
Остало је и сведочанство једног шведског генерала у књизи „Шведско оружје“, који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве(!!!)
Биланс изузетно дугог и окрутног Тридесетогодишњег верског рата јесте трагична опустошеност: чак трећина укупног, претежно протестантско–лутеранског немачког становништва је побијено и збрисано, а у појединим немачким областима број побијених и несталих грађана пење се и до 90 посто укупног становништва.
Етнопсихопатологија Хрвата која се огледа у снажној сатанистичкој острвљености, упорно је негована, ето, већ најмање четири стотине година. Засновано на историјским изворима, може се показати да код многих Хрвата постоји сладострасно убилачко понашање како над протестантским становништвом тако и касније, у двадесетом столећу над српским народом у оба светска и једном грађанском рату (1991–95). Што је најгоре, Хрвати се за све своје монструозне злочине нимало не кају, па се с правом можемо упитати не спремају ли се они за нове покоље и крволочна иживљавања?
Српски правник, статистичар, писац, професор Београдског универзитета и узорни српски родољуб, др Лазо М. Костић (1897–1979), у својој изврсној студији „Примери хиљадугодишње културе Хрвата“ (издање Српске народне одбране, Чикаго, 1953), на страни 5. пише:
„Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.”
„Боже, сачувај нас од куге, глади и Хрвата!“
