Бахати, каубојски напади на Републику Српску, која је очигледно на мети за одстрел колективног Запада, ових дана достижу врхунац. У склопу те кампање наметања „санкција,“ које неће бити успешније од санкција већ примењених против Русије, званични Вашингтон је на своју „црну исту“ ставио целокупно руководство Републике Српске. Овај инфантилни потез, којим се професор правног факултета др Милан Благојевић компетентно бави у тексту који следи, неће утицати на општи положај Републике Српске нити ће изменити политику њеног руководећег кадра. Ваља подсетити да се на овој „црној листи,“ а у ствари списку на који сви који су тамо набројани треба да буду поносни, налази и име Жељке Цвијановић, српског члана Председништва БиХ која тренутно председава тим телом. То значи да се на црној листи САД налази особа која је тренутно по функцији председница Босне и Херцеговине. Али још занимљивије од тога је чињеница да је пре неколико месеци, приликом посете госпође Цвијановић Сједињеним Државама, док још није била стављена на црни списак па је могла тамо да путује, госпођи Цвијановић била учињена скаредна понуда да изда Републику Српску и ступи у сарадњу са западним службама које раде на подривању њене државе и уништењу њене земље. Она је, наравно, ту непристојну, каубојску понуду са гнушањем одбила.
Ударна вијест 31. јула. и 1. августа ове године је да је званични Вашингтон на своју црну листу ставио званичнике Републике Српске, српског члана Предсједништва БиХ Жељку Цвијановић, предсједник НСРС Ненада Стевандића, предсједника Владе Српске Радована Вишковића и министара правде Милоша Букејловића.
Овакво понашање САД према овим људима, као и према Републици Српској, је сумануто, јер нико од тих људи нити Република Српска у цјелини није непријатељ САД. Напротив, САД има у Републици Српској партнера и пријатеља који се већ годинама само бори за истинску владавину права, Дејтонски споразум и слово Устава БиХ, а против диктатуре ОХР-а и неуставних одлука Уставног суда БиХ.
Колико је проскрибовање наведених људи, као и Милорада Додика предсједника Републике Српске, правно неутемељено и неправедно те колико је све то, у ствари, само континуитет политике америчке хегемоније, тј. хегемоније САД, говоре не само претходно наведене чињенице него и кратко подсјећање на неколико ствари из не тако далеке прошлости које ћу навести у наставку.
У саопштењу званичног Вашингтона од 31.7.2023. године позива се на Извршну уредбу предсједника САД, број 14033. То је уредба америчког предсједника Бајдена од 8. јуна 2021. године, што ће многе навести на помисао да је од те уредбе све и почело. А није.
Наиме, у тој уредби Џозеф Бајден се позива на извршну уредбу број 13219 од 26. јуна 2001. године, са којом је све почело, јер је њоме тадашњи амерички предсједник Џорџ Буш млађи прописао, казано једноставним језиком, да је наводно изузетно опасно по националну безбједност САД опструисање примјене Дејтонског споразума, при чему се опструкцијама сматра оно што о томе мисли Вашингтон, а не оно што заиста представља кршење слова Дејтонског споразума и гажење суверенитета БиХ као државе чланице УН.
Затим је Џорџ Буш млађи 28. маја 2003. године донио Извршну уредбу број 13304, којом је допунио своју уредбу број 13219, тако што је рекао да подлијежу санкцијама САД не само они који врше опструкције Дејтонског споразума, наравно мјерено Вашингтонски аршинима, већ и сви који, како стоји у Одсјеку 3. те уредбе, опструишу закључке тзв. савјета за примјену мира, управног одбора тог савјета или одлуке и закључке високог представника у БиХ.
И како је тада све то написано у поменуте двије извршне уредбе Џорџа Буша, тако је остало све до данас, што су необориви и кључни докази континуитета америчке хегемоније према нама.
Јер, ове извршне уредбе долазе недуго након што је кршењем Повеље УН и суверенитета БиХ створен тзв. савјет за примјену мира у БиХ, на челу са САД, који онда на флагрантно противправан начин гази начело суверености БиХ као државе чланице УН, тиме што тај савјет каже ОХР-у да у БиХ може да намеће своју вољу као закон, тј. да њоме управља као да је БиХ колонија или територија под старатељством, а не држава чланица УН.
И онда борба против таквог очигледног насиља није то, није легитимни и правно дозвољени отпор, већ наводна опструкција примјене Дејтонског споразума, како је цијелу планету Земљу обмануо најприје Џорџ Буш својим извршним уредбама из 2001. и 2003. године, што је затим наставио и Џо Бајден својом Извршном уредбом број 14033 од 8. јуна 2021. године.
У сав овај рашомон спадају и неуставне одлуке Уставног суда БиХ. Нико нормалан не спори, а Република Српска и сва лица с почетка овог текста то ни најмање не доводе у питање, потребу поштовања одлука тог суда. Али то поштовање подразумијева, као и свугђе у цивилизованом свијету, да се ради о одлукама које нису плод кршења Устава БиХ од стране Уставног суда БиХ него су плод његовог поштовања од стране тог суда.
Међутим, сви ми смо свједоци да тај суд, у питањима пресудно важним за истинску владавину права, не суди према слову Устава БиХ него према својим “нормама”, које ствара злоупотребљавајући своје надлежности, и онда се хоће да се такве противправне одлуке примјењују, а не стварно слово Устава БиХ. Нема већег и јачег доказа за то од одлука Уставног суда БиХ у којима самовољно одбија да примјењује Анекс 2 Дејтонског споразума, којим је у члану 1. уговорена граница између Републике Српске и Федерације БиХ, коју су својим потписом између осталих посвједочиле и САД.
А тај члан прописује пођелу територије на ону која припада Републици Српској те ону која припада Федерацији БиХ. Све то у коначном значи да је тим од САД посвједоченим уговором -Анексом 2 уговорено на правно ваљани начин да је територија која је припала Републици Српској, и све на њој и испод ње, имовина Републике Српске, а не БиХ.
Међутим, упркос свему томе, као и упркос чињеници да ни Устав БиХ дословно ниједном својом одредбом не прописује да је то имовина БиХ, а и како би прописао кад се има у виду оно што је уговорено наведеним Анексом 2 Дејтонског споразума, све то не поштује Уставни суд БиХ, већ неуставно и супротно поменутом Анексу 2, својим одлукама хоће да промијени Устав БиХ тако што би да наметне сопствено неуставно правило да је наводно БиХ сопственик имовине и да она о томе наводно треба да доноси закон.
И онда када се сасвим легитимно од таквих злоупотреба и насиља над правом брани Република Српска, јер је та одбрана услов њеног опстанка и истинске владавине права, која није против БиХ, онда се све то фалсификатима из кухиње бошњачког политичког Сарајева приказује као наводни напад на БиХ и Дејтонски споразум, иако БиХ и Дејтонски споразум нападају и руше ОХР и Уставни суд БиХ.
Све те фалсификате својим извршним уредбама нажалост награђују САД, што је наопака хегемонистичка политика, и то против људи с почетка овог текста и Републике Српске који нису непријатељи САД него само у истинској нужној одбрани бране своје, тј. оно што Републици Српској припада према Уставу БиХ и Анексу 2 Дејтонског споразума.
