Институт Арчибалд Рајс свесрдно подржава овај проглас српских интелектуалаца из Покрета за одбрану Косова и Метохије и позива све родољубе да му се придруже
Неопходност прекида разговора са представницима политичке творевине зване „Косово“ произилази из чињенице да ти разговори воде ка дефинитивном правном (de iure) признању „Косова“ од стране Србије. Тај чин предвиђен је Споразумом о путу нормализације између Косова и Србије (27. фебруар 2023), ставом у члану 6 у којем стоји да процес нормализације „Косова“ и Србије „треба да доведе до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији њихових односа“.
Споразуми са „Косовом“, у низу од Првог бриселског споразума (18. април 2013) до Анекса о примени Споразума о путу нормализације између Косова и Србија (19. март 2023), кључне су тачке према циљу који представља пуну легализацију свеобухватног насиља над косметским Србима и Србијом као државом. С обзирим да је Европска унија, као пристрасни посредник у разговорима, укључила обавезе Србије из Споразума од 2023. године у поглавље 35 предприступних преговора, у земљи се креира атмосфера да нема другог излаза до повиновања најновијим уценама. Овим прогласом српској јавности се указује на путеве другачијег решавања ове, ма колико сложене, ситуације.
Будући да Европска унија нема елементарних унутрашњих услова да у своје редове прими ниједну државу кандидата, у случају Србије она више не може да крије бесциљност „европског пута“ наше земље. Признала или непризнала „Косово“, Србија може да рачуна само на вечито предприступно мелтретирање које са декларисаним циљем чланства у Унији не би имало никакве везе. Тако, условљавање некаквог „европског пута“ de iure признањем независности „Косова“ постаје празна претња која се свела на ефекат застрашивања грађана осветом Уније уколико би Србија прекинула разговоре о тзв. нормализацији. Пошто ти разговори воде дефинитивном губитку Косова и Метохије, последњи је час да се они прекину. За образложење тог чина постоји више легалних начина, од којих је најубедљивији позив на Резолуцију Савета безбедности УН бр. 1244. Уз то, потребно је размотрити разлог прекида позивом на Бечку конвенцију о уговорном праву (1969) и њен члан 62 који регулише разлог суштинске промене околности, имајући у виду чињеницу да „Косово“ за једанаест година није испунило своје обавезе из Првог бриселског споразума.
Прекидом разговора који нису уродили ни испуњењем минималне концесије „Косова“ у виду Заједнице српских општина, али и више од тога због свакодневног насиља које органи „Косова“ спроводе над Србима, Србија би се ослободила допунског услова ЕУ за преговарачко поглавље 35. И то без бојазни од губитка „европског пута“ који већ деценију и по не води у пуноправно чланство све и да се испуне сви могући и немогући услови. У том периоду Унија је изгубила сопствене претпоставке – формалне и фактичке – за своје проширење.
Прекид разговора о тзв. нормализацији односа Србије и „Косова“, који би разголитио давно превазиђену политику проширења ЕУ, носи ризик лоших последица по читав низ секторских односа између Србије и ЕУ започетих на основу Споразума о стабилизацији и придруживању из 2008. године. Без обзира што је овај споразум изгубио свој унутрашњи смисао чињеницом да за шеснаест година није превазиђен наредним Уговором о приступању између Србије и ЕУ, нити ће то по свој прилици икада бити случај, Србија је на његовој основи ушла у бројне односе са Унијом, а најдубље у трговинске. Прекид по Србију погубних бриселских разговора о тзв. нормализацији, био би повод за заједничко преиспитивање са Унијом нових путева сарадње. Такву иницијативу морала би да покрене Србија, јер се ради о нашим домаћим интересима на широком спектру односа са ЕУ и са њеним државама чланицама. Унији би рационалним аргументима требало доказивати да би, уместо о санкцијама за непослушну Србију, требало да размишља о мирнодопским решењима свих питања у њеним односима са важном земљом централног Балкана. Уз то, Србија би имала добре савезнике међу оним државама чланицама Уније које нису признале независност „Косова“, а по примеру Мађарске видимо, и међу некима које су под притиском западног безбедносног механизма својевремено признале ову политичку творевину.
Овај проглас се не упућује данашњем режиму у Србији, који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен српској јавности – оним грађанима који су отворени и способни да прихвате разумне кораке у спасавању земље од даљег убрзаног пропадања. Састављачи погласа немају намеру да се обраћају некој политички одређеној групи – странци, коалицији, опозицији, покрету, струци или професионалној организацији. Проглас се упућује свим људима ове земље који виде провалију, велеиздају Косова и Метохије и у стању су да процене последице. Обраћа се људима који могу да схвате међуусловљеност режимске предаје Косова и Метохије, с једне стране, и расипничке економске политике, вересије природних ресурса, примитивне културне политике и страначке приватизације државног буџета, с друге стране. Ако се све то одвија под декларисаним политикама „европског пута“ и „регионалног мира“, онда нешто дубоко није у реду са таквим путем и таквим миром.
У суочењу са овим очигледностима, Србија мора да прекине понижавајуће разговоре који воде стању њене потпуне колонијализације. Земља и народ, који су пролазили кроз слична историјска искушења и налазили излаз, не би смели у овој генерацији да падну испод задатка који им намеће стихија неповољних околности.
У Београду, 15. маја 2024.
Проф. др Милош Ковић
Проф. др Часлав Копривица
Проф. др Душан Пророковић
Проф. др Митра Рељић
Проф. др Слободан Самарџић
