Правни положај киднапера сада је неупоредиво јачи а правни положај мајке и њене деце неупоредиво је слабији него што је био пре потписивања „споразума о сарадњи“ са Центром и прихватања „корективног надзора.“
Бескрајно наивни али и опчињени неумирућом надом, послали смо Апел за ослобађање из гестаповског заточеништва и враћање мајци Ани из Новог Сада њених троје отете деце, Михаила, Гаврила и Рафаила, на неколико хиљада адреса, рачунајући да ће се одазвати барем респектабилан број прималаца, и да ће се међу њима наћи не мали број душа да се солидаришу са жртвама и потпишу захтев за ублажење њиховог бола. Преварили смо се.
Објавили смо Апел за ослобађање заточене деце и прекид државног прогона над њиховом самохраном мајком, али смо помоћу њега врло мало постигли. („Државног“ прогона зато што је легло киднапера, Центар за социјални рад, установа која се финансира из буџета, потчињена је држави и својим радом остварује социјалну политику државе, или да се тачније изразимо банде која делује под прикрићем српске државе, док је за државу као такву спорно да ли у формално правном смислу она уопште постоји.) Дакле, на тај нимало контроверзни Апел одазвала се само шачица људи, а било им је понуђено свима да без имало труда, само једним кликом и без губљења времена, постану морални хероји. Међутим, таква могућност готово никог од прималаца Апела није занимала. Зашто? Цар Николај Други, нашавши се у сличном положају као мајка Ана Михаљица, то је најбоље и најсажетије објаснио: „Свуда унаоколо су кукавичлук, издаја и обмана.“
Пронела се вест да ће Центар за социјални рад децу ипак пустити. Међутим, да би се то могло догодити извесно је да је мајка Ана Михаљица била принуђена да крочи у минско поље „корективног надзора.“ Та околност недвосмислено упућује на закључак да деца нису ван опасности и да је слобода која им се лукаво нуди само условна. Отмичари су повукли тактички потез да пажњу растројене и заборавне јавности одврате од овог случаја. Та пажња је претила да раскринка не само позадину отмице тројице малишана у Новом Саду, чија је тржишна вредност око 100,000 евра већ, нешто за криминалце много опасније: да разоткрије целокупан механизам за одузимање и продају деце, не само у Новом Саду него него у читавој Србији и да отмичарима поремети мултимилионски бизнис.
Мада су деца на изглед пуштена из илегалног заточеништва то није безусловно и значи да су и даље на одложеном чекању за продају „усвојитељима“ из иностранства, за бакшиш који ће отмичари између себе поделити. Због споразума који је потписала са отмичарима мајка је и даље у опасности да своју децу изгуби.
Са правног становишта, ствар стоји овако.
Потписивањем споразума о „сарадњи“ и што је најглавније о „корективном надзору“ мајка киднаперима оставља простор да када процене да је за њих безбедно поново противзаконито интервенишу и одузму јој децу. Мајка Ана Михољица је изманипулисана да уради управо оно што је њен адвокат данима правилно говорио да ни по коју цену не би смела да учини. Из медијских саопштења није јасно да ли је адвокат био присутан на састанку где је пристала на «сарадњу» и «корективни надзор» нити да ли је Ани Михаљици био пружен адекватан правни савет када је направила грешку која би могла да уруши њену досадашњу правну позицију.
Шта потписивање оваквог споразума суштински значи? То значи да је једна исправна и пожртвована мајка прихватила одговорност за запуштање деце што јој криминалци из Центра импутирају и на чему темеље „право“ да јој децу одузму. Пристанком да Центар надзирава како она одгаја своју децу, Ана Михаљица са Центра скида одговорност за претходно одузимање деце и прогон који је томе уследио признајући да је за то постојао ваљан разлог. Она тиме прихвата и да је Центар имао бар делимичног основа за четворомесечни зулум коме су она и њена деца били изложени. То је кључ за разумевање правног положаја у који је мајка сада запала. Њен правни заступник све до пре неки дан правилно је на све то указивао. Да ли је он мајку пратио на том састанку и да ли јој је пре него што је ишта потписала објаснио правне последице прихватања договорености које су штетне по њу и њену децу? Да ли је адвокат бар инсистирао да се у уговор о «сарадњи» унесе да мајка одбацује сваки приговор о запуштању и злостављању деце и да потписује под емотивним притиском само зато што жели да јој деца буду враћена? Да ли њен правни заступник и даље намерава да у њено име поднесе тужбе о којима је донедавно јавно говорио против особља Центра и других функционера који су били умешани у противзакониту отмицу деце? Или то сада пада у воду да се Центар не би наљутио на мајку и у оквиру „корективног надзора“ који ће водити не би почео да у понашању несрећне и уцењене мајке према сопственој деци тражи длаку у јајету?
Као последица свега наведеног, деца ће бити враћена мајци, али на начин који већину посматрача-лаика упућује на погрешан закључак да је предмет отпремљен ад акта, да су се отмичари повукли и да је правда задовољена. Али то је само представа за јавност. Професионалцима је јасно да није тако. Мајка је наведена да прихвати неповољне услове који Центру остављају широке могућности за реактивирање поступка одузимања чим буде пронашао неопходне „недостатке“ током корективног надзора на који је мајка пристала. Сваки правник који се бави овом материјом разуме да ће Центар такве недостатке без много муке пронаћи, чим буде проценио да је безбедно да са отмицом настави.
Да резимирамо. Правни положај киднапера сада је неупоредиво јачи а правни положај мајке и њене деце неупоредиво је слабији него што је био пре потписивања „споразума о сарадњи“ са Центром и прихватања „корективног надзора.“
Добили смо пренеражавајуће коментаре на наш Апел. За нереаговање у овој хуманитарној акцији, многи на које се односе речи цара Николаја потражили су изговор у стандардној крилатици да „не желе да се баве политиком.“ Нека, политика ће се позабавити њима. Али било је и таквих који су нам своје нечињење образлагали недоумицом да ли је све баш тако као што се прича, и да мајка не драматизује ситуацију у којој се нашла. Да, да, тако је, хиљаде родитеља из свих крајева и буџака Србије маштовито измишљају бајке о безразложно одузетој деци, као ова очајна мајка на пример, исто као што су параноидни родитељи раније измишљали крађу своје новорођенчади у породилиштима, такође ради продаје странцима. Други су изражавали сумњу у то да би пожртвовани радници социјалне службе могли бити мотивисани материјалном добити. Да свакако, у праву су, добротвори из Центра за социјални рад по целој Србији лове децу и испоручују их имућним „усвојитељима“ и специјализованим агенцијама у иностранству искључиво pro bono, по доброти својих срца, руковођени племенитом тежњом да незбринутој српској деци обезбеде бољи и удобнији живот.
Али да се вратимо на главну тему. Да се не би помислило да пренаглашавамо размере и последице општенародне апостазије, поставићемо неколико питања. Где су патријарх и ауторитети Цркве да стану на страну прогоњене мајке Ане Михаљице и да са гнушањем анатемишу отимање из лукративних побуда њених троје деце? Где су свештеници из парохијског храма у Новом Саду где је мајка своје синове редовно водила на литургију, да их васпитава у хришћанском духу? Где је епископ који њима и њиховом епархијом управља да се огласи као што је његов духовни отац то чинио у најцрње време комунистичке тираније и да јустиновски загрми да се престане са суровим малтретирањем поверених му душа? Где су колеге студенти мајке Ане Михаљице са Богословског факултета где је она апсолвент, и где се уместо Јустинове Догматике неуморно изучава доктрина љубави Зијузуласа и осталих сличних корифеја, да макар најдискретнијим гестом људске солидарности подрже своју колегиницу и да изразе забринутост за психичку целосност њене трауматизоване деце? Где су родитељи њихових малих колега из дечјег вртића са којима су се Михаило, Гаврило и Рафаило донедавно играли да поставе питање, шта би са њима, и зашто их већ четири месеца нема? Да, то је оно чувено питање Дитриха Бонхофера које би сви ти фолиранти требало да постављају непрекидно, да не би једнога дана нестали на исти начин као њихови ближњи према чијој су судбини остали равнодушни.
За српско друштво и за данашње изгубљено поколење Срба начин како су одреаговали на отмицу и продају деце је лакмус тест њиховог моралног здравља. И не само то. Равнодушност према злостављању најрањивијих и најнезаштићенијих је електрокардиограм који приказује клиничку виталност њиховог народа.
Када је електрокардиограм овако вијугав:
за пацијента још увек има наде.
Када постане овако раван:
то значи да је пацијент мртав.
