Аутор Пол Антоан (Paul Antoine) је магистрирао историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду и међународне односе на Универзитету у Лондону. Такође је студирао у Русији на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Генерални је секретар и оснивач Француског удружења за мир на Косову, организације која у Француској организује конференције и различите догађаје за промоцију српске културе на Косову и Метохији. Организовао је путовање више француских политичара на Косово и Метохију и у Републику Српску, где су се, између осталих, састали са Милорадом Додиком и српским православним верским вођама на Косову и Метохији. Могуће је да г. Антоан исувише пристрасно и оптимистички посматра потенцијалну улогу Срба у новим односима који на свим равнима настају у свету, а могуће је и да је у праву у својим проценама.
На Западу ништа ново – Ђоковић је по ко зна који пут освојио турнир. Са 311 недеља проведених на врху АТП листе, статистички гледано, апсолутни је рекордер белог спорта. Тим поводом, његов отац Срђан Ђоковић изјављује: „Мог сина је послао сам Бог како би доказао да Срби нису убице и варвари“. Ја, међутим, сматрам да Срби у извесном смислу јесу варвари, а ево и зашто.
Дуго времена живео сам у Лондону, у близини округа Ладбрук Гров. Тај део града познат је по многобројним богатим космополитама који се труде да изгледају нормално. То је онај тип људи који обожава Грету Тунберг, подржава политичке ставове Барака Обаме, држи паркираног Поршеа у гаражи и шета се улицама града у еко-френдли фазону. Викенд је обично резервисан за егзотичну дестинацију, густо насељену јефтином радном снагом, спремну да истог секунда услужи белог туристу са богатог Запада. Током радних дана, посредством мобилних апликација, углавном их опслужују све доступнији нелегални мигранти, уз минималну новчану накнаду. Од када је почела епидемија, активност наших космополита се смањила. Они и даље седе закључани у својим домовима, плашећи се да не закаче вирус.
Ситуација у Српској православној цркви одступа од свакодневне реалности „нашег“ округа. Присуство недељној литургији у мени је будило осећај паралелних светова, људи у цркви суштински су се разликовали од оних напољу. Величанствени хор предвођен свештеничким молитвама красио је Литургију божанственом хармонијом. Мирис тамјана осећао се у ваздуху, свеће су обасјавале иконе, све заједно одавало је утисак мира и блаженства. Жене на десној, мушкарци на левој страни, усредсређено су пратили речи свог пастира. Деца су се играла у близини, поједина су цртала, нису марила, док су друга покушавала да одгонетну смисао недељног ритуала. Након Литургије присутни су изашли у двориште. Један од верника послужио је ракију, други свеже испечене колаче и посластице за децу.
Посматрајући из позадине, нисам могао да скинем осмех са лица. Гомила срећних људи, заједнички прославља дан одмора – свету недељу – делећи између себе храну, пиће и дом, позивајући браћу по вери у пролазу, црне Етиопљане и суседе Бугаре, да им се придруже. Био сам срећан јер сам на својој кожи осетио чврсту повезаност једне заједнице која упркос доминантним индивидуалистичким тенденцијама свог окружења одржава традиционалне вредности. У том тренутку, схватио сам зашто поједини европски лидери сматрају да су Срби заостао народ. У њиховој „материјалној“ визији света Срби остају лоши и непоправљиви зато што су неспособни да у другом човеку виде вука, већ само брата.
Поносни варвари
Треба рећи искрено, балкански народи често пате од комплекса ниже вредности плашећи се да у очима Европљана не изгледају као „заостали“. Слична ситуација је са Русима, они се такође труде да изгледају „европски компатибилно“. Међутим, политички лидери у Москви одавно су разумели да је бескорисно подражавати Европљане. Време је да то схвати и Београд јер колико год се Србија трудила да затвори „поглавља“ (испуни захтеве ЕУ), Европа неће прихватити Србе као равноправне чланове своје породице. Бугарска, Румунија и Хрватска нису ништа боље, ни напредније од Србије, оне су само спремније да се потчине туђем интересу. Подсетићу вас, прошло је већ осам и 14 година од када су Загреб и Софија приступиле ЕУ. Формално, Београд још увек није ни на пола пута.
У том контексту, Србију би већ одавно требало да потреса политичка криза, а њене грађане страх и депресија због пролонгирања европских интеграција. Међутим, дешава се управо супротно. Масовним окупљањем у доба короне, на „варварски начин“, дељењем домаће ракије и печења, уз песму „Весели се српски роде“, све у инат „цивилизацијским реформама“ Милa Ђукановићa, Срби прослављају своје мале победе у суседним државама, а европске интеграције уопште их не занимају. Победа у Никшићу окупила је више људи него инаугурација новог aмеричког председника што довољно говори о стању колективног духа српског народа. Жути прслуци, у Француској означени такође као „варвари“, борбом за праведнију расподелу у друштву и против корумпираног система покушавају да врате државу народу, али немају ни приближно успеха као Срби.
Годинама либерални систем покушава да нас усрећи, али то му никако не полази за руком. Он се убрзано устремљује на Србију и регион, примењујући исте оне методе које су наше државе претвориле у аморфну масу. Нова идеолошка догма одриче се државе и њене сакралне мисије у одређивању судбине народа и појединца. Као алтернатива колективном идентитету нуди се индивидуализам и потрага за унутрашњом равнотежом, традиционалну духовну вертикалу замењују површне њу-ејџ религије.
Јасан сигнал да народ Црне Горе не жели да прихвати нови систем вредности била је недавна изборна победа у Никшићу. Моје скромно тумачење недавних политичких збивања на Балкану је следеће: „Варвари нису покорени, они се спремају да дођу по вас“. Унутрашњи осећај неправде који сваки Србин осећа на својој кожи постао је јак кохезивни фактор у очувању националног јединства. Векови страдања и недавни ратови против НАТО ојачали су колективни имунитет Србије у борби против социјално-друштвеног вируса који долази са Запада. Србија се данас налази у потенцијално бољој позицији него већина земаља ЕУ, а западни лидери су тога свесни и зато етикетирају Србе као варваре.
Уместо да доказујете супротно, свакодневне увреде би требало тумачити као награду и поносно их качити на груди као што су то радили војници Наполеона док су носили орден „Легије части“. Будите поносни што сте варвари, јер то значи верност заветима цара Лазара, Милоша Обилића, Његоша, Гаврила Принципа, генерала Младића и Лазаревића. Бити веран себи значи уважавање ближњег свог, несебично дељење хране и пића, размењивање лепих речи – све оно што су Срби радили у дворишту своје цркве у Лондону, а супротно од онога што раде Европљани из округа Ладбрук Грув.
Модерни Принцип
Ропски положај српског народа подстакао је Гаврила Принципа на чувени атентат који је покренуо Први светски рат. Један век након крвавих догађаја исти тај осећај буди се у Новаку сваки пут када се налази у безизлазним ситуацијама. Времена су се променила, супарништва се више не одигравају преко нишана већ на много префињенији начин – психолошким надмудривањем и менталном снагом. Ђоковића нису уплашиле две меч лопте на сервису великог Федерера пред 15.000 фанатичних навијача задојених краљевском анти-Ђоковић пропагандом.
По узору на Гаврила Принципа, Ђоковић у најтежим тренуцима испаљује хируршки прецизан хитац, остављајући противника скамењеног заједно са целокупном европском лажном елитом. Примајући вимблдонски пехар директно од краљевске породице, Новак испуњава пророчанство из стихова који се приписују Принципу: „Наше ће сенке лутати по двору, плашити господу“. Космичка правда у спрези са српским „културним рефлексом“ помаже личностима са ових простора да буду најбољи у многим сферама друштвеног живота.
Замислите само колико је психолошки тешко краљевској породици да сваке године лично уручује вимблдонски пехар са ананасом на врху – симболом британске аристократије – представнику народа који је тренирао тенис скривајући се од њихових бомби. Новак Ђоковић за краљевску елиту постао је ноћна мора, реинкарнација Гаврила Принципа, посебно од момента када је почео да једе вимблдонску траву и одбија принудну вакцинацију.
Морамо разумети нападе краљевских медија главног тока на Ђоковића. Они само „раде свој посао“, обједињујући своје народе у мржњи према другом. Западна србофобија поставља Србе у позицију „црнца међу белцима“ и „белца међу црнцима“. „Балканске народе или ће ајкулски прогутати једна од две стране или ће се уздигнути изнад Истока и Запада“, ове речи Николаја Велимировића потврђује и савремени историјски тренутак. Београд, стицајем геополитичких околности, има потенцијал да се из европске периферије преобрази у светску престоницу новог постзападног – полицентричног поретка. Да би се то догодило неко мора помирити Север и Југ, Исток и Запад и све остале социјално-политичке конструкте помоћу којих се обмањује човечанство.
Стога, за Ђоковића можемо да кажемо да је црни краљ белог спорта, или ако хоћете варварин на трону краљевског спорта. Једни га сматрају за агресивног примитивца, други као симбол пркоса западној хегемонији, у истом рангу са Че Геваром и Марадоном. Истина је да је Ђоковић другачији, он је претеча виших моралних начела који ће ускоро, без испаљеног метка, завладати светом.
Ако постоји неко ко ће ставити тачку на културну хегемонију владајуће светске елите онда су то дефинитивно Срби. Кроз читаву своју историју они су били израз најчистије борбе за слободу. За разлику од деведесетих када су Срби били усамљени, цео свет полако прелази на њихову страну тако што им помаже да се одупру прождрљивом Бриселу и европским интеграцијама. Срби су постали ударно копље потлачених народа и искрених патриота целог света. Од Срба све зависи, судбина света налази се у њиховим рукама.
Нова политичка авангарда
Српски народ није победио на изборима у Црној Гори прошле године тако што је глумио космополитског Европљанина. Деценијама сам слушао како је немогуће сменити Мила Ђукановића. Многи цивилизовани и образовани политичари покушавали су на разне начине али без успеха, све док испред народа није стао „реликт феудалних времена“, митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Његово Високопреосвештенство образовање није стицало на западним универзитетима, није говорило њиховим језиком. Одевен у црну мантију, Амфилохије је говорио скромно и уздржано, а писао искључиво ћирилицом. По западним стандардима, „класични варвар“. Поносан Србин, мирољубив, несебичан и традиционалан, урадио је немогуће – победио моћног Мила Ђукановића, човека иза којег стоји НАТО машинерија. Његово оружје биле су иконе, народне песме, молитве и српско коло.
Сваки Француз у својим венама има крв Карла Мартела, борбени дух Јованке Орлеанке, генијалност Наполеона и лепоту Алена Делона. Традиција нас чини Французима и зато не желимо да је се одрекнемо. Човек са чврстим идентитетом нема потребу за комплексом ниже, али ни више вредности. Он једноставно прихвата себе онаквим каквим јесте. То уједно значи прихватање добрих, али и лоших ствари: заједничку борбу са Србима у Првом светском рату, нажалост и бомбардовање Југославије 1999. године. Не могу да памтим храброст Јелене Анжујске, а да заборавим кукавичко признање Косова 2008. године. Све је то део наше историје, одраз времена у коме живимо.
Међутим, либерални естаблишмент покушава да нас примора да се извињавамо целом свету због француске историје и њених синова, а да у исто време бомбардујемо наводно варварске нације. Необележавање двеста година од смрти Наполеона и покушај „деконструкције“ наше историје је срамота. Ако за традицију нема места у цивилизованој Европи, ја стајем на страну варвара и немам ништа против. Вишевековна борба за опстанак на својим вековним огњиштима помогла је Србији да у културном смислу надјача умртвљену пост-ковид Европу.
Данас Београд и Балкан представљају нову политичку авангарду, модел опстанка и мирног суживота за цео свет. Историја се понавља, а сваком Риму дође крај оног тренутка када га варвари културно надјачају.
Извор: Нови Стандард
