Може ли ико да замисли скупштину Јерменије да одбаци предлог за подизање споменика жртвама отоманског покоља, или израелски Кнесет да се оглуши о предлог да издвоји средства за изградњу меморијалног центра Јад Вашем?
Баш тако поступила је разбојничка, ни од кога изабрана „скупштина Србије,“ дружина која се састоји не од представника српског народа него од марионетских послушника несрећног узурпатора који броји последње дане своје катастрофалне владавине. У уторак, 14. децембра 2021. на бескрајну срамоту Србије лажна „скупштина“ је огромном већином присутних одбила да усвоји предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ. Расподела гласова међу присутним „посланицима“ све говори. Од укупно 165 присутних, само 13 је гласало за овај предлог, док преосталих 152 није узело учешће у гласању. Напоменимо да Скупштина Србије има 250 посланика, што значи да је поред 152 присутне гњиде које нису хтеле ни да гласају, било још 85 који се за плату коју примају из буџета Србије нису уопште ни појавили онога дана када се на дневном реду нашло питање од капиталног националног и моралног значаја. А где су се сакрили оних 152 формално „присутних“ да би избегли гласање? У скупштинском ресторану?
Може се претпоставити да су ти кукавни псеудо посланици, и они који су били у згради али нису гласали и они који су тога дана скупштину потпуно мимоишли, у својим мишјим рупама остали из само једног разлога: да не би морали да заузму баш никакав став, па чак ни да се уздрже.
У Божићном тропару, пред рождество Господње, пева се „Исаијо, ликуј!“ Тропар узурпаторове разбојничке „скупштине“ је „ликуј, Анте Павелићу, јер чак ни као лажни представници српског народа који си ти четири године таманио, ми нећемо жигосати твоје геноцидно злодело.“
Са малобројним изузецима, све чланове лажне скупштине прошле године је изабрао и поставио узурпатор. Они су његови пиони, без моралног или интелектуалног капацитета да формирају сопствени став по било којем питању. Зато искључиву одговорност за њихово понашање и бахато одбијање да у једној кристално јасној моралној ситуацији заузму став који приличи људима сноси искључиво он, и нико други.
По тврђењу новинара Данка Васовића, непомјаник се договорио са власти у Хрватској да га више не спомињу у контексту рата у СФРЈ, приче о Великој Србији и величања Сребренице, а да Србија за узврат не прозива Хрватску за Јасеновац и злочине у НДХ. Тачност Васовићеве тврдње тек ће бити испитана када се отворе архиве и сведоци проговоре. Али срамни поступак скупштинских зомбија у уторак, 14. децембра, иде јој у потпуности у прилог.
Српски народ је опет страховито понижен и повређен нелојалним понашањем својих формалних представника. Ма колико њихов легитимитет био упитан, од наводног „председника“ до наводних „посланика“, самим чином толерисања изрода који му раде о глави, одсуством плебисцитарног гнушања, ћутањем, народ се у знатној мери поистовећује са њиховим криминалним понашањем и далекосежним последицама које ће то произвести. Цинични грохот из Загреба и презир целога окружења, а понајвише других народа који су на сличан начин страдали али се ни по коју цену не одричу свог моралног ореола нити се устручавају да јавно именују и жигошу своје џелате, после ове срамоте, нажалост, неће бити посве непримерени и незаслужени.
Морално дно дотакнуто у просторијама некада славне и узорне Народне скупштине Србије, где су људи од речи и пера водили бриљантне расправе о свим значајним питањима са којима се српски народ суочавао, тек ће касније, са мало дужег временског растојања, бити могуће сагледати у свој пуноћи беде и бешчашћа. Када на место згражавања које осећамо сада дође време за доношење мирнијих и прибранијих оцена, за актере овог моралног суноврата, од оног главног бестидника па до последњег имбецила кога је он поставио да глуми „народног посланика“ и брука часну установу где није достојан ни да уђе да би седео у галерији, наступиће судњи дан. Тада ће бити много речи о томе како би те самозванце и беднике било најприкладније казнити за непроцењиву штету коју наносе заједници, не само овим него и бескрајним низом других срамних поступака.
Вешање на бандеру, стрељачки строј, деценије тешког физичког рада у каменолому, или затрпавање отровних ископина Рио Тинта без заштитне опреме, несумњиво су неки од предлога који ће тада зазвучати Србијом. Свако од тих решења могло би се образложити убедљивим аргументима.
Постоји, међутим, још једно решење, које сваку од наведених варијаната надилази. То је поновно увођење у Србији древног института damnatio memoriae, што би без капи проливене крви злочинце вечно и по заслузи казнило и жигосало. У расулу морално посрнулог друштва које је највећим делом изгубило способност разликовања добра од зла, па у великој мери није више кадро ни да артикулише згражавање, егзекуције, без обзира колико праведне, само би упрљале оне који их спроводе без да би имале нарочито васпитно или одвраћајуће дејство.
Зато, уз доживотну тамницу, брисање сваког трага и помена неваљалаца, на челу са српским Херостратом коме слепо служе, из свих историјских анала и из књиге националног живота, забрана помињања у било којем облику под претњом драконске казне, било би цивилизован начин да се заједница одреди према својим отпадницима и да уједно сама себи одржи једну неопходну моралну лекцију.
И да, у растројеној Србији чак ни damnatio memoriae не би много значило без додатне мере потпуне конфискације опљачканих добара, ма где се налазила, и враћања свега отетог ојађеном народу коме припада.
