Ни данас, после 43 године од испраћаја Громаде из Кумровца у вечна ловишта, није јасно ко се крио иза шифрованог имена Тито. Био је доживотни председник СФР Југославије, „највећи син свих југословенских народа и народности“ и почасни доктор свих академија наука на подручју СФРЈ. Један песник надахнуто рече да је „кашичицом мозга хранио двадесет милиона (Југословена)“
Од тужног тренутка када нас је (званично) напустио (04. маја 1980) и прешао у вечна ловишта, до данас (26. децембра 2023), југословенска и посебно српска јавност покушава да проникне у порекло и осветли стварну биографију личности која је 35 година (од 1945. до своје смрти маја 1980) водила државу јужних Словена и одређивала њихову судбину. Однос према овој (још увек) загонетној личности коју је гајила и, после толико година, (још увек) негује српска јавност, у најмању руку је чудна и необјашњива. Уместо да разоткривају безбројне и непојамне злочине овог опскурног медијума глобалистичке мочваре, многи Срби и дан–данас најискреније мисле и говоре како се „у Титово време лепо живело“. Полазе, ваљда, од народске поставке и схватања да је, захваљујући положају и улози коју му је доделила поменута Мочвара, у „Његово златно време“ најширим масама било омогућено пролетерско уживање, јер се тада, сликовито и просто–народски речено, могло „појест`–попит`–поклопит`“, а постојала је и изрека: „у се – на се – пода се!“. А каже се још и да „за добру свињу нема лоших помија“.
Скривена Империја глобалистичких владара из сенке, разумљиво, држи своје намере и планове у строгој тајности (top secret), па је из тог разлога замела трагове злочина својих повереника и асасина на under cover задатку. Зато ми Срби још увек не знамо и можемо само да наслућујемо шта нас је снашло, шта су задаци и циљеви светских и локалних сукоба и ратова кроз које смо прошли у несрећном 20. веку, и да думамо и домишљамо шта ће с нама бити „на пошљетку“. А зато што о нашем доживотном председнику не знамо готово ништа, и зато што се Његова званична биографија показала као подметнута безобразна лаж која се још увек прештампава у уџбеницима националне историје, принуђени смо да криминалистички истражујемо истинску биографију Громаде из Кумровца, како би открили стварне задатке и циљеве Његове мисије.
Загонетку звану „Тито“ последњих тридесетак година одгонета са више или мање успеха читав низ самосталних истраживача, писаца и публициста жељних и жедних истине о нашој најновијој историји. Зато ћемо овде сажето изнети главне предпоставке и теорије ових истраживача о пореклу и личности нашег доживотног председника.
Теорија бр. 1: ТИТО ХАБЗБУРГ
У својој изврсној истраживачкој студији „Досије Омега“ први пут објављеној 2001. домишљати Милан Видојевић (рођен у Београду 1950) нам открива следеће податке:
„Лик кога знамо као Тита рођен је у Бечу 16. јуна 1892. По крштеници пронађеној у осмој бечкој општини Алферц, као мајка уписана је Марија, а отац је непознат. Био је познат, али није смело да се упише његово име у иначе педантну администрацију Хабзбуршке монархије, поготово што је Марија радила као собарица на двору Хабзбурга“.
Видојевић је у књизи „Досије Омега“ вештином криминолога открио читав низ лажних имена и лажних биографија чију је употребу овај вишеструки агент и повереник Новог светског поретка довео до савршенства. „Тако је био Фридрих Фридриховић Валтер, па Георгијевић, онда Хаузер, Руди, Брадоп, Пепо, Ивица, Јозеф Гомахер, Ото, Тимо, Јаромир Хавличек, Иван Томенек, Џон Карлсон, Славко Бабић, Спиридон Мекас, Карл Зајнер, Иван Костањшек, Иван Кисић, Петар, Новак, Загорац, Исаковић, Виктор, Викторов, Титус… Чак ни Владимир Дедијер, званични дворски биограф, није знао његово право име. А да не причамо да је, поврх свих конспиративних и револуционарних имена и надимака, Тито Дедијеру испричао невероватну причу о свом наводном претку из 16. века Амброзију, по коме је узео надимак. Замислите загорског дудека који зна своје претке четири века уназад, али зато њега нико није знао када је дошао у Кумровец после рата. Све то Дедијеру и другима није било чудно.“ (…)
„У дипломатском историјском архиву Италије постоји документ о посети маршала Тита Базилици Светог Петра у Ватикану 9. августа 1944. године. У то време се срео са Черчилом у Напуљу. Али је на један дан скокнуо до Ватикана. Са ким се срео и о чему се разговарало није познато, јер су архиви Ватикана доступни истраживачима закључно са 1939. годином. Сигурно је да је Черчил знао ко је такозвани Броз, а о Ватикану да не говорим. Са сигурношћу можемо рећи да је био илуминат високог ранга, припадао је ложи у самом Ватикану, био је члан Куполе и био је у Савету тридесет тројице. Концепт трећег света (несврстаних), у јеку хладног рата и биполарног света на ивици нуклеарног рата, био је његово достигнуће и његов задатак. Лидер трећег света који иде тобоже својим путем, а заправо је облик глобализације Новог светског поретка који је заживео и показао да је пријатељска глобализација могућа и пожељна“. (Милан Видојевић, „Досије Омега“, No limit books – Bata, Београд, 2001, стр. 385–387)
Теорија бр. 2: ТИТО ЈЕВРЕЈИН
Теорију, или тачније предпоставку, да је наш доживотни председник СФРЈ био син Јеврејина, износи књижевник, публициста и истраживачки новинар Момчило Јокић (Пећ, 1937 – Аранђеловац, 2021) у својој изврсној књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ (прво издање Нова светлост–Крагујевац, 1992)
Као озбиљан и темељан истраживач, Момчило Јокић је грађу за своју капиталну књигу скупљао годинама у више од 30 европских архива од Омска до Париза. У том неуморном истраживању током 70-их година прошлог века највећу помоћ пружили су Јокићу француски комунисти Паскал и Роже Гароди. Захваљујући истраживачкој упорности Момчило Јокић у својој изузетно занимљивој и драгоценој књизи Ј. Б. Тита назива „човеком са хиљаду лица“ и износи податке да је имао седам лажних биографија, 77 шифрованих псеудонима, да је умео да свира Моцартове композиције на клавиру…
Момчило Јокић у својој капиталној књизи тврди да је Јосип Амброз Тито био уствари ванбрачно дете угледне пољске грофице Марије, која је имала велико имање близу Сегедина (на југу данашње Мађарске) и њеног управника имања – Јеврејина Франца Амброза, који је свог ванбрачног сина Јозефа признао тек када је дечак напунио 15 година.
Јокић у својој књизи тврди да се замена идентитета Јозефа Амброза алиас Тита и Јосипа Броза, бравара без једног прста, одиграла у марту 1913. године у специјаном војно-обавештајном центру Аустро-Угарске, у градићу Печују (данас у Мађарској). У том школском центру су поред Тита посебну обуку за обавештајне агенте пролазили Владимир Илић Лењин, Адолф Хитлер, Мирослав Крлежа и др. (Момчило Јокић, „Тајни досије – Јосип Броз“, Нова светлост–Крагујевац, 1992)
Лењин и Тито су били међу најбољим ученицима ове школе за разлику од Адолфа Хитлера (Браунау на Ину – Аустрија, 1889 – Берлин, 1945), будућег канцелара и диктатора немачког Трећег Рајха, који је из школе сурово избачен чим се разболео од туберкулозе. Тако озбиљно болестан, јектичави Адолф се нашао практично на улици у крајње незавидном положају. Овим љутим невољама младог Хитлера може се донекле објаснити огромна мржња према свету и људима која га је од тада прожимала целог живота.
Теорија бр. 3: ТИТО МАСОН
У већини ових теорија, наводи се и да је Тито био члан некад тајне, а данас дискретне организације познате као Слободни зидари или Масонско братство.
Српски сликар и масон Драган Малешевић Тапи (1949–2002)
се сматра водећим представником хиперреализма и магичног реализма у српском сликарству. Као слободни зидар Тапи је био велики мајстор 33. ступња – највише масонске иницијације и Грандкомандер Врховног савета Србије древног и прихваћеног Шкотског обреда. У српској јавности Тапи је важио за утицајног масона. („Масони нису баук“, Сведок, Београд 1998, 10-11) Године 1990. Тапи је са истомишљеницима обновио рад Велике ложе Југославије и постао један од највећих пропагатора Слободног зидарства. („Како да постанете масон“, Вечити Феномени бр. 2, Београд 1998, 11-41) Тапи је под још увек неразјашњеним околностима убијен 29. октобра 2002. године у београдској полицији за време владавине Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића. Након његове смрти, Велика национална ложа Србије формирала је нову ложу под именом „Драган Малешевић Тапи“.
Као одличан познавалац српске, југословенске и светске масонерије, Тапи је знао многе масонске тајне. Једна од њих је везана за први Титов сусрет са масонеријом. Регистрован је давне 1927. године у ложи „Либертас“ у Загребу. Под том ложом радиле су три ложе које су се на ирегуларан начин одвојиле испод заштите Велике ложе Југославије. Самим тим ложа „Либертас“ никад није била призната ни од једне регуларне велике ложе. Хрватски масони су се поделили „на два колосека“: један број масона су оставили да раде у регуларним ложама под заштитом Велике ложе Југославије, а други део чланства се укључио у рад ложе „Либертас“ и њених нерегуларних ложа. Преко тих ложа су франковци (претече усташа) и хрватски комунисти одржавали „братске“ односе. Ложа „Либертас“ је од самог почетка била родоначелник усташког покрета. Најпознатији масон ове ложе је у то време био Еуген Кватерник, организатор атентата на краља Александра 1934. у Марсељу, Ту су затим биле све саме усташке перјанице: др Будак, др Пук, др Тот, Бенак, пуковник Сабљак, потпуковник Душан Краљ, Јозеф Амброз који је касније постао Јосип Броз Тито… Један од кључних људи за комуникацију и координацију хрватских масона усташке оријентације у ложи „Либертас“ и оних југословенске оријентације, био је тада (између светских ратова) лекар др Срећко Шиловић, старешина и велики мајстор Велике ложе „Југославија“, основане 1919. (Иван Мужић, „Масонство у Хрвата“, Загреб, 1983)
Титов муњевити успон у светским оквирима моћи креће после његовог сусрета у Напуљу са Винстоном Черчилом (1874–1965), ратним премијером Велике Британије и масоном највише, 33. иницијације. Черчил је Тита иницирао у највиши, 33. ступањ Шкотског обреда у ложи „Џасперс“ која је окупљала 250 чланова високе јерархије. Тито је тада постао велики мајстор најтајнијих ложа у којима седе најутицајнији људи света који доносе најкрупније судбоносне одлуке за читаво човечанство. (Дејан Лучић, „Титова клетва“, четврто издање, Лагуна–Београд, 2014, стр. 36-37)
На представљању „Хохштаплера“, најконтроверзније књиге о „највећем сину свих наших народа и народности“, један новинар је аутору књиге Мирославу Тодоровићу поставио једноставно питање „Ко је стајао иза Тита?“. Тодоровић је одговорио:
„Потпуно је извесно и да је био масон. Његова централа–ложа је била у Женеви. Имао је врло високо место и по рангу је био на нивоу британске краљице Елизабете Друге“. („Хитлер и Тито ишли у исти разред у Бечу?“, ИН4ЕС, 03. фебруар 2015)
„Са сигурношћу можемо рећи да је био илуминат високог ранга, припадао је ложи у самом Ватикану, био је члан Куполе и био је у Савету тридесет тројице.“ (М. Видојевић, 387)
Теорија бр. 4: ТИТО ВИШЕСТРУКИ АГЕНТ
Вешти српски обавештајац Станко Јовановић Долински је 1943. године из окупираног Београда пред есесовцима извукао пет јеврејских породица и преко Далмације и Италије отпремио их у Палестину (данашњи Израел). Захвални људи нису заборавили свог спасиоца и 1961. године позван је у Тел Авив да прими највеће одликовање државе Израел – Орден слободе. Након званичне свечаности, у атмосфери опуштене конвенционалности, Долинском је пришао Исер Хорел, тадашњи шеф Мосада (израелске обавештајне службе) и, честитајући му одликовање, упитао га је:
„Зашто сте ви Срби против нас Јевреја?“ Изненађен и затечен питањем, Долински му је одговорио:
„Господине, ви поуздано знате да то није истина. Ако је неко помагао и спасавао Јевреје у поробљеној Југославији, онда су то били Срби. Данашњу политику Јосипа Броза окренуту Арапима и исламском свету немојте везивати за српски народ.“
Начелник Мосада је затим упитао Долинског:
„Знате ли ви ко је Јосип Броз?“
„Хрват из Кумровца“, одговорио је Долински.
„Ваш маршал је агент Ватикана, господине Јовановићу. Језуити су га уградили у тајну службу Велике Британије, а Енглези га спретно убацују у совјетску службу НКВД (рус. Наро́дный комиссариа́т вну́тренних дел, српски Народни комесаријат унутрашњих послова). И данас Тито обавља најзначајније светске послове за Британско краљевство. Уосталом, проверите казивања Фицроја Маклејна, британског обавештајца par excellence, и сазнаћете да Тита познаје од 1932. године, када је овај радио у Коминтерни и становао у хотелу Лукс у Москви. О Титовој вишеструкој обавештајној делатности 1948. године је генералисимуса Стаљина обавестио Ким Филби, велики совјетски обавештајац из Кембриџске групе. У совјетским чисткама у источноевропским земљама страдали су, по њиховом мишљењу, ревизионисти слични Брозу. Њему је замка за елиминацију постављана три пута: у Букурешту 1948, затим у Љубљани 1950. где га је оперисао Стаљинов хирург, па умало није умро од сепсе, и 1953. године, за време Брозове посете Енглеској. Спасла га је Стаљинова смрт.“ (Дејан Лучић, „Титова клетва“, четврто издање, Лагуна–Београд, 2014, стр. 32-34)
И на крају: Оно што знамо
У Јеванђељу по Матеју Исус саветује своје ученике како да препознају зло и избегну опасност од непријатеља, и каже: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у овчијем руху, а изнутра су грабљиви вуци. По плодовима њиховим познаћете их“. (Мт 7: 15-16, превео др Емилијан Чарнић) На другом месту у истом Јеванђељу Исус им каже: „Или усадите дрво добро, и род његов биће добар; или усадите дрво зло, и род његов зао биће; јер се по роду дрво познаје“. (Мт 12: 33, превео Вук Караџић) Код јеванђелиста Луке их је поучио следећим речима: „Јер нема добра дрвета које рађа нездрав род, ни нездрава дрвета које рађа добар род. Јер се свако дрво познаје по свом плоду. С трња се не беру смокве, нити се грожђе бере с купине. Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло; јер његова уста говоре оно чега је срце пуно“. (Лк 6: 43-45, превео др Емилијан Чарнић)
Ако бисмо ове јеванђелске мисли и поруке пренели у новије историјско искуство српског народа, и деци би било јасно да ниједно мудро упозорење ни добронамерну поуку нисмо примили ни прихватили. Највеће србождере и крволоке српске нејачи после сваког сукоба и рата прихватали смо као најрођеније и са њима увек изнова неговали братство и јединство.
Самозваног Маршала из Кумровца, који је пролио потоке крви српске нејачи и у црно завио српски народ, волели смо више него оца и мајку, певали му похвалне оде и називали „највећим сином свих наших народа и народности“. А списак његових злочина и жртава не може да стане ни на странице најдебљих књига, нити је пакао за њега довољно дубок. Неки новији истраживачи га назваше хохштаплером и битангом, али је за овог мега–зликовца оваква оцена, рекло би се, сувише блага.
Укратко: списак злочиначких подвига овог србождера почиње 1914. године на Дрини, где је поднаредник аустроугарске царевине Јосип Броз, ратујући у саставу злогласне 42. („Вражје“) дивизије добио медаљу за храброст набијајући на бајонет прекодринску српску децу.
Намере и планове о уништењу српске елите, а затим и Српства у целини, Громада из Кумровца јасно је изнео у писменим наређењима уочи окупације Србије. Једно такво наређење са заглављем Врховног штаба Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије под бројем 2868 од 5. фебруара 1944. године чува се данас у Архиву Србије у Београду. У писму „врховни командант и маршал Југославије“ даје јасна упутства и наредбе Главном штабу НОВ и ПО Србије:
Душан Биланџић, члан Политбироа Централног Комитета Комунистичке партије Југославије и комунистички историчар, сведочи и бележи да је врховни командант десет дана по заузимању Београда у октобру 1944. изјавио: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали”.
***
И најзад, о стварним намерама и задацима Брозове србождерске мисије сведочи Мате Мештровић (рођен у Загребу 1930), син славног хрватског и југословенског вајара Ивана Мештровића (1883–1962). Током једне посете Сједињеним америчким државама почетком шездесетих година прошлога века, Тито се сусрео са представницима хрватске емиграције и међу њима са знаменитим уметником Иваном Мештровићем.
„Зашто се Ви не вратите у Југославију?,“ пита Тито Ивана Мештровића.
„Бојим се Срба!,“ одговара вајар.
!Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!,одговорио је Тито испијајући ко зна који виски по реду“. („Тито: `Срби за 100 година неће постојати!`“, Васељенска ТВ, 06.07.2023)
